Када се илузорни снови сруше, често одустајем од даљег идења увис горе ка неком далеко замишљеном циљу... Један корак напред, два назад... То је мој омиљен ритам... Успешно га следим, у стопу пратим... Када ми снаге понестане где пронаћи нову кап снаге?... Снагу проналазим у лепој фотографији, у поезији, у музици...
Зачара ме врло често добар поетичан текст... Душа моја сва од речи саткана, спектром дугиних боја обојена, лепотом музике опчињена... Добар део свог слободног времена, почев од свог најранијег детињства, утрошила сам на слушање грамофонских плоча... Није ми жао...
Сећам се... те школске 1985/86-е године... Била сам четврти разред основне школе... У једно прохладно јесење вече, када се завршио час градског фолклора, на који сам ишла, чекао ме на улици преко пута ''Бекоа'' тата са великом картонском кутијом... Одмах сам знала шта је унутра... Био је то грамофон... Ту радост не може ништа описати... А била сам радосна до неба... Имам и данас тај исти грамофон и још увек је у беспрекорном стању... Добро ради иако има измећу 25 и 26 година...
Највише волим пуцкетање грамофонске плоче, то шуштање, то шушкање, као и прескоке игле по изгребаним местима... Немам много сачуваних грамофонских плоча... Неколико њих се поломило... Оно што је остало, много ми је драго и много ми значи... Плоче није било могуће купити свуда... Имали смо две радње ''Велику гвожђару'' и ''Робну кућу'' са последњим спратом на коме је био одељак за плоче... Ту сам увек трчала и често остајала празних рукава... Пара никад није било много за дечије жеље... Једном сам ту угледала прелепу акустичну гитару и пожелела исту за рођендан... Сви су били згранути и тако ја остадох тужна... Пошто сам тада била осми разред... Мало сам знала у новац... Прерачунала сам да гитара и није тако скупа... Али није вредело... Било је тренутака када сам се ''лепила'' за неке омоте плоча и морала сам их купити... Налепнице са ценом на неким плочама још увек стоје... Тада тих година 1986-е и 1987-е кретале су се од 1314, 1324, 1719, 2440 па све до 3290 динара...
А шта сам највише волела тада, а то волим и сада?... Волела сам, а и данас волим, да одврнем грамофон до даске да се наделеко чује... Увек ме нервирала народњачка музика са туђих радио апарата, а ја сам морала некако да се браним или да контрирам... Лети сам обично летела слушајући плоче... Највише сам слушала плоче, у време омиљеног летњег распуста, а и мог омиљеног годишњег доба - дугог топлог лета... Још нешто је тада било веома важно... Прозори су били отворени због лепог времена и тако се музика ширила по Лугу...
Сада када се осврнем уназад могу рећи да је то било паметно трошење времена у паузама између учења и играња... Музика јесте ту да поправи расположење, јер музика има ту моћ... Музиком се најбрже и најлакше стиже и полази на пут око белог света.... Музика у којој иако има свега, простог и подлог, отровног и ниског, увредљивог и вулгарног, али има и по која искра доброг... лепог...
Међу плочама имам и два страна уљеза, две плоче испеване на енглеском... Те плоче сам добила од једне емисије са радиа... То су моје награде за учешће у неком квизу... Једном сам добила поред ове две плоче и књигу са насловом ''Кукарача''... Све ми лепо послали на кућну адресу...
И тако од своје 10-е године, ситница која више од живота значи, мени постаде - преслушавање грамофонских плоча... Шта ћу кад слепо волим музику саткану од свега што се живот зове... Музику искрену на један болан и узвишен људски начин...
Музика ми од раних јутарњих сати кроз вене јурне, у срце попут грома згоди... као крива Дрина све даље и даље јури и неумитно тече... Музика са добрим текстом, покреће ме веома често на дубоко размишљање... Тера ме на непрестано промишљање... На преживљавање и саосећање... А уме да пробуди и све оне давно заспале мале искре лепоте и доброте...
Предлажем зато, да се чврсто држимо музике... Најчвршће могуће... Али које музике, питање је сад?... Свако нека себи бира и одабира музику, по осећају, по сензибилитету, по афинитету...
Живела музика умешена од најлепших слова и речи... најбољих мелодија и гитарских рифова... искрених и топлих емоција... магичних ритмова... тврдих и најтврђих звукова... што јачих бубањ удараца... препознатљивих живахних стилова...
А када музика стане, ишчезне или нестане... постане некако све теже и теже... Језиво тешко...
Нема коментара:
Постави коментар