ТРЕН...

Све илузије прекриле су, ове наше

Јесење магле и кише, ове наше сузе.

Време прохладно јесење, заковано

За земљу, прекрило је лишће, опало

Жуто и свело. Дани јесењи, досадни,

Један на други као да мало наликују.

Лето Михољско прође, а јесен стигла,

Стисла и пристигла. Зима на прагу и

Све мање Сунца. Дани се ови полагано

Крате и скраћују. Ноћ пада све брже

И све раније долази вече. Како се брзо

Смрачи. Тешки зимски дани притискају

Срце и душу. Чежња за зракама Сунца

И њговом топлотом. Природа плагано

Тоне у дубоки сан, који ће потрајати све

До буђења раног пролећа. Трен порађа

Жељу исписану на цедуљи белог папира.

Медвеђим сном преспавати зиму дугу,

Тешку  и хладну, у углу крај пећи, док

Пуцкетају букова дрва, испијамо чај.