Необичне сенке на октобарском кишном дану,
Дотакле се као случајно у неиспричаној причи,
На граници између сна и јаве, крај обале морске.
Облаци сиви, тешки, кишни, плачу над земљом.
Високо сенке чезну за зраком светлости и велике
Наде, за прегрштом љубави оне искрене и праве.
Прича мека пада по космосу, нежна као шапат
Мајке, што успаванку пева над колевком чеда.
Зрак светлости невидљиво сину са неба, тако
Мило, терајући те облаке сиве, тешке, кишне.
Сенке покисле од радости и среће, заблагодарише
На новом кишном дану, том прекрасном дару...
Нема коментара:
Постави коментар