Мутне сенке плове у свету, сатканом од обичне женске најлон чарапе... Додир топле музике умирује сићушне очи... те малене окице... Чаша достојанствено ћути на дрвеном асталу... На креденцу дуња жута... Ноћ је некако смогла снаге и храбро се спустила на село... Небеса су и даље стајала мирно... Све је немо... Између ноћи и небеса, догодио се уздах... Можда је време да га опет вратим у реку... Имам право још само на то... Видим камен прекривен зеленом маховином... Камен ћути... Ни крик да испусти... Река сенке изгубљене у последњем часу зауставља... Тренутак збијања шале... Није ми требало дуго да разаберем, колико је река крива... Блеснуле су муње збуњено... Куда и зашто остаде непознато?... Зашто и зато одбеже у гору?... Благи Боже!!!... Снови закачени мачку о реп висе као некакви дроњци... Бар снове не треба превише озбиљно схватити.... Ужас као да није знао колико је далеко од ужаса... О чему је реч, ја ни дан данас не знам... Церим се у зубе ужасу... Да, ''ЈА'' !... Увек она иста... Иста музика носи ме кроз ноћ хладну... Можда се варам?... Ја се само претварам да знам... Шта сам хтела рећи?... Не знам!... Да ли сте запањени?... Видим... Јесте... Шапућете негде далеко и вриштите тако близу... Велики ужас... Запрепашћени сте?... О и ја сам некада била... Било је то у сјајној прошлости... Можда... Зато се данас осећам тако чаробно... Тако бајно... Ма, сјајно!... На почетку нове радне недеље... На крају месеца новембра... На концу године 2011-е... Ноћ беше ведра... Небеса звездана... Месец личи на кришку лубенице... Можда...
Нема коментара:
Постави коментар