На концу октобра говорење и писање,
саткано хиљадама година, траје кроз
векове, преносиво с колена на колено,
сачувано од заборава, прича, збори...
На концу октобра, иду кише и густе
Мокре магле, око крсне славе српске,
Преподобне Мати Параскеве, Свете
Чудотворке, Епиватске подвижнице...
На концу октобра шушти пало лишће,
У лирском и мистичном заносу, своје
Очи тражи, у зеленој мокрој трави, на
Извору светом и древном, вековном...
На концу октобра успавани духови и
Чудне сенке, ходају улицама без трага
и гласа, бледа лица од ината пркосно
лепа, пламена, вечно жива осванула...
Нема коментара:
Постави коментар