Жива језа ошамућена уздише... Можда би логичније било писати о мртвој јези... Тишина тешка тутњи узалуд... Из дубине тамне новембарске ноћи, израњају не авети, већ нове живе ране... Мале звездане жаруље, неко угаси опет случајно... Још једна сурова безимена шала... Невидљива... Мутна вода тече... Бела птица са плавим цветом у кљуну, залепрша крилима... Мирис тог опојног цвета, понесе ваздушна струја, горе под сиве облаке... Све се распрши високо... Мистично и сабласно у исти мах... Лажни свет нуди слатке обмане... Музика долази сама... Низ ледени образ, теку лаке ноте и тек по која - тешка реч... Пркосно сагињем главу... Због лаковерности... Друмовима колају разноразне приче... Све је добро, док приче не замене људи... Колико ли су поуздане, веродостојне, тачне... те и такве приче?... О људима тек не смем ни да размишљам... Хвата ме жива језа!... Победоносни осмех више ником није потребан... Какве то звери чуче у нама?... Шта бива са животом, у коме згасне свака искра љубави, свака искра вере, свака искра наде?... Тек о томе не смем ни да размишљам!... Можда је дубоко ћутање, лек за све... Постоји ли то само лажни излаз у неки нови ћорави сокак... Можда, зачаране очи сањара или бубњара... никада нису смеле бити загледане у тај и такав свет... Можда?...
Нема коментара:
Постави коментар