ЈЕСЕН ПОРЕД ДРИНЕ...

С књигом најбољим другом

На јесењој киши што ромиња

Шета по луговима, друмовима...

Стоји испод дрвета јасена, док

Му ветар савија гране старе,

А киша пере лишће свело,

И поји корење жедно...

Дрво јасена, повијено, старо,

Са сломњеном граном неком,

Чворнатом кором и трулим лишћем

Што је просуто по трави мокро...

Лице бледо, неприметна киша кваси,

Тужно и уплакано, од брига наборано,

Мртво озбиљно, али ипак свима смешно...

Трава покисла зелена, росном кишом

Окупана, са понеким пожутелим листом,

Оштра и уснула крај обале речне...

Небо над водом зеленом, хладном и живом,

Тамно и тмурно, модро и сиво, уплакано...

Срце све више снажно и јако, топло и храбро...

Срце кишом и јесењом маглом све мање

Рањено и окамењено, сломљено и скрхано,

Сломљено и себично, наразумно и камено...