Море говори јасно и гласно, не
Штедећи пешчану обалу златну, и
Удара модро море, полагано, и
Песак разасипа у страну...
Мисао моја покушава да ухвати
Корак са вишњим светом, са
Белином, са светлошћу, тим призором
Мира, радостии тишине неме...
Морски ваздух мије ми окореле
Прљавштине у дубини душе, а
Сваки камен и каменчић, свако зрно,
Зрнце белог песка, опија срце,
Ратлуком грчког гостољубља...
Сва природа и окружење цело, нуде
Чудесан и необичан мир, мирише
Све на босиљак и рузмарин, на со и
Море, на непоновљиву лепоту и дивоту...
Ово је море по коме је броди, лутао и
Пловио један Одисеј, на свом путу за Итаку,
сваки његов преживљени бродолом, и на
крају победоносни повратак у љубавни загрљај.
Нема коментара:
Постави коментар