"U malom se sadrži sve... Dete je malo, a sadrži u sebi čoveka; mozak je mali, a skriva misao; oko je samo tačka, a obuhvata prostranstva" - Aleksandar Dima Sin...
Вецо, Све ово што си снимила тек сада,ја сам та места одавно снимила (вецину од њих и сад посећујем то је код мене од 5-те године откако ме ђедо Мика(сплавар)ожењен баком Радојком,ћерком Стеве сплавара,баци са сплава у Дрину и откако научих да пливам,ја сам се у Њој давила и опет пливала,и онда ми Она постаде посестрима,ја сам препливавала у Босну,па се опет на Нашу обалу пливајући враћала.Дрина ме после чувала,научи ме које вирове да избегавам,веслала сам чамац ђедов заједно са њим па једно време смо сви појединачно веслали Кајак од Великог камена,према Стајићима и Црвици,пела сам се на оне врбе чије гране су Дрину додиривале,завлачила сам се под гране и у плићаку седела иако је мрак већ падао...Ипак сам се кући враћала и волела дружења и на обали,седела сам на њеној обали,први пут загрљена и заљубљена,и сама одболовала прву Љубав који оде далеко немајући храбрости да ми збогом каже,али ипак сам се са људима дружила,зато ја постадох Народна новинарка,јер да сам избегавала народ мој,(који је лош и добар)никад не бих доживела да постанем(што се се деси неки дан)Новинар Ветеран...Често ја гледам и оне најбедније у очи право док они предамном не спусте очи...Зато нека Ти ова места поред Дрине наше буду као и мени само прибежишта ,тренутни одлазак у нешто што само налазе они рођени поред Реке,или Мора,Јеѕера,(јер вода је живот подстицај живота)Сад кад се потпуно сама изборих да Моја(односно)Божија,књига)уз Помоћ Божију,нека ми опрости мили Бог што толико чеках ову радост,па не желећи погрешим,то и у књизи уписах,ЈЕДИНО БОЖИЈА ПОМОЋ НИКАД НЕ ЗАКАЖЕ...Људи (па и ја)знамо да грешимо...Али научих да раздвајам добре од злих...Рече ми синоћ добри доктор Ђуро:"Добра ти је књига роде мој,па су већина љубоморни,он је толико желео да ја књигу објавим,да се синоћ ко дете радовао...Зато има људи са којима се треба дружити...А Она Нестварне лепоте Монахиња у Манастиру Раковици,грлила је три моје књиге и смешила се и рекла да њено име није битно,онда сам и ја била срећна и као примих Њен осмех,и рекох јој:Ми се наравно препознајемо сада и без имена...И име стварно није битно,па чак ни презиме само је и једно и друго ту да се лакше вратиш у Корене,до оног првог постајања,то је због оних Људи доле на Барикадама,и што се сваке ноћи молим да им зима не буде све зимнија,а даље ћу писати о томе доле ,на мом Блогу,ѕато што ти не желиш о томе да читаш...Опрости ја морам да наставим да будем :Праунука,унука,ћерка ,синовица,мајка ратника(који сви носише у себи исту крв)...А Ти покушај твоју "малу"искру да разгориш,потражи још неке пријатеље,има и добрих људи...Ево ноћ пролази а ја исписујем све што дуго нећу моћи да ти кажем...Поздрав из срца Дринска
Хвала на савету... Ја сам нашла оно што сам тражила... и то чврсто носим у срцу... то ми даје крепост... а нећу рећи шта је... јер је невидљиво... а многомоћно је... најјаче... у васиони... и када то имам и када се тиме појим и храним... ваистину ми НИШТА под овим небом више није нужно... Свака част свим Људима овога света... Може се бити добар и частан Човек и без игде икога... Поздрав...
Хвала, Али нисам толико наивна да не знам шта ти ово значи,али ти мораш и са мном да престанеш да општиш пошто ти нико не треба,јер мени требају моји пријатељи и сви људи који нису нељуди... Поздрав Нада-Дринска А пошто сам старија и искуснија,да ти нешто кажем док си дошла до тога ишла си мојим стопама,да то стекнеш,а раније си се само возила својим аутом и помагали те твоји пријатељи...Сада их немаш,или мислиш да је то нешто невидљиво,то ти је онај стварни "дебели човек"који је мој непријатељ,па сам опоменула његовог пријатеља,да му дојави да ускоро неће моћи ништа,јер му власт неће помоћи...А неће ни тебе "невидљив"наговорити да се враћаш у моју близину и да гледаш шта то ја радим...Ви "невидљиви "сте "опасни"Нада Дринска
Не знам зашто и због чега ''оштре'' речи... Постоје Људи са којима општим и којима се безизмерно радујем... И немојте бринути много о мени... Тачно је да немам много Људи... Али имам сасвим довољно... Таман колико и треба... Ја нисам од оних који вуку друге да би се са њима дружили... Мени је много лепо... И то желим од срца - СВИМА... Јесте старији и ја вас и даље много ценим и поштујем... Никада нисам ишла туђим па ни вашим стопама... Увек и дан данас идем само ХРИСТОВИМ стопама... А то значи да је много горко и болно, али у вечности васкрсло и радосно... Возила се нисам никада својим аутом... Јавна је тајна да је ауто којим сам се воѕикала - мога тате... Мене никада нису помагали пријатељи... Мене су увек и једино помагали моји родитељи... Са аута прешла сма на бициклу... Неко би рекао да сам спала ''с коња на магарца''... Верујте, на реч... Никад ми није било боље... Ја и даље имам пријатеље... Мало али пажљиво бирано и одабрано дружтво... Волим мале кругове... Даље вас ништа не разумем... Обично се дружим са малим, мршавим људима... Танким, високим и онима који су усправни и поносни као бор... Ја вас не уходим нити се бојим оних који то раде... Свако ће се позабавити својим властитим ''јадима''... Кад тад... Мене не може нико наговарати нити мноме управљати, а још мање владати... Бавим се живим и тсварним ''приказама'' које срећем око пута... А од ових невидљивих већ сам се дистанцирала... Толико... Поздрав...
Вецо,
ОдговориИзбришиСве ово што си снимила тек сада,ја сам та места одавно снимила (вецину од њих и сад посећујем то је код мене од 5-те године откако ме ђедо Мика(сплавар)ожењен баком Радојком,ћерком Стеве сплавара,баци са сплава у Дрину и откако научих да пливам,ја сам се у Њој давила и опет пливала,и онда ми Она постаде посестрима,ја сам препливавала у Босну,па се опет на Нашу обалу пливајући враћала.Дрина ме после чувала,научи ме које вирове да избегавам,веслала сам чамац ђедов заједно са њим па једно време смо сви појединачно веслали Кајак од Великог камена,према Стајићима и Црвици,пела сам се на оне врбе чије гране су Дрину додиривале,завлачила сам се под гране и у плићаку седела иако је мрак већ падао...Ипак сам се кући враћала и волела дружења и на обали,седела сам на њеној обали,први пут загрљена и заљубљена,и сама одболовала прву Љубав који оде далеко немајући храбрости да ми збогом каже,али ипак сам се са људима дружила,зато ја постадох Народна новинарка,јер да сам избегавала народ мој,(који је лош и добар)никад не бих доживела да постанем(што се се деси неки дан)Новинар Ветеран...Често ја гледам и оне најбедније у очи право док они предамном не спусте очи...Зато нека Ти ова места поред Дрине наше буду као и мени само прибежишта ,тренутни одлазак у нешто што само налазе они рођени поред Реке,или Мора,Јеѕера,(јер вода је живот подстицај живота)Сад кад се потпуно сама изборих да Моја(односно)Божија,књига)уз Помоћ Божију,нека ми опрости мили Бог што толико чеках ову радост,па не желећи погрешим,то и у књизи уписах,ЈЕДИНО БОЖИЈА ПОМОЋ НИКАД НЕ ЗАКАЖЕ...Људи (па и ја)знамо да грешимо...Али научих да раздвајам добре од злих...Рече ми синоћ добри доктор Ђуро:"Добра ти је књига роде мој,па су већина љубоморни,он је толико желео да ја књигу објавим,да се синоћ ко дете радовао...Зато има људи са којима се треба дружити...А Она Нестварне лепоте Монахиња у Манастиру Раковици,грлила је три моје књиге и смешила се и рекла да њено име није битно,онда сам и ја била срећна и као примих Њен осмех,и рекох јој:Ми се наравно препознајемо сада и без имена...И име стварно није битно,па чак ни презиме само је и једно и друго ту да се лакше вратиш у Корене,до оног првог постајања,то је због оних Људи доле на Барикадама,и што се сваке ноћи молим да им зима не буде све зимнија,а даље ћу писати о томе доле ,на мом Блогу,ѕато што ти не желиш о томе да читаш...Опрости ја морам да наставим да будем :Праунука,унука,ћерка ,синовица,мајка ратника(који сви носише у себи исту крв)...А Ти покушај твоју "малу"искру да разгориш,потражи још неке пријатеље,има и добрих људи...Ево ноћ пролази а ја исписујем све што дуго нећу моћи да ти кажем...Поздрав из срца Дринска
Хвала на савету... Ја сам нашла оно што сам тражила... и то чврсто носим у срцу... то ми даје крепост... а нећу рећи шта је... јер је невидљиво... а многомоћно је... најјаче... у васиони... и када то имам и када се тиме појим и храним... ваистину ми НИШТА под овим небом више није нужно... Свака част свим Људима овога света... Може се бити добар и частан Човек и без игде икога... Поздрав...
ОдговориИзбришиХвала,
ОдговориИзбришиАли нисам толико наивна да не знам шта ти ово значи,али ти мораш и са мном да престанеш да општиш пошто ти нико не треба,јер мени требају моји пријатељи и сви људи који нису нељуди...
Поздрав Нада-Дринска
А пошто сам старија и искуснија,да ти нешто кажем док си дошла до тога ишла си мојим стопама,да то стекнеш,а раније си се само возила својим аутом и помагали те твоји пријатељи...Сада их немаш,или мислиш да је то нешто невидљиво,то ти је онај стварни "дебели човек"који је мој непријатељ,па сам опоменула његовог пријатеља,да му дојави да ускоро неће моћи ништа,јер му власт неће помоћи...А неће ни тебе "невидљив"наговорити да се враћаш у моју близину и да гледаш шта то ја радим...Ви "невидљиви "сте "опасни"Нада Дринска
Не знам зашто и због чега ''оштре'' речи... Постоје Људи са којима општим и којима се безизмерно радујем... И немојте бринути много о мени... Тачно је да немам много Људи... Али имам сасвим довољно... Таман колико и треба... Ја нисам од оних који вуку друге да би се са њима дружили... Мени је много лепо... И то желим од срца - СВИМА... Јесте старији и ја вас и даље много ценим и поштујем... Никада нисам ишла туђим па ни вашим стопама... Увек и дан данас идем само ХРИСТОВИМ стопама... А то значи да је много горко и болно, али у вечности васкрсло и радосно... Возила се нисам никада својим аутом... Јавна је тајна да је ауто којим сам се воѕикала - мога тате... Мене никада нису помагали пријатељи... Мене су увек и једино помагали моји родитељи... Са аута прешла сма на бициклу... Неко би рекао да сам спала ''с коња на магарца''... Верујте, на реч... Никад ми није било боље... Ја и даље имам пријатеље... Мало али пажљиво бирано и одабрано дружтво... Волим мале кругове... Даље вас ништа не разумем... Обично се дружим са малим, мршавим људима... Танким, високим и онима који су усправни и поносни као бор... Ја вас не уходим нити се бојим оних који то раде... Свако ће се позабавити својим властитим ''јадима''... Кад тад... Мене не може нико наговарати нити мноме управљати, а још мање владати... Бавим се живим и тсварним ''приказама'' које срећем око пута... А од ових невидљивих већ сам се дистанцирала... Толико... Поздрав...
ОдговориИзбриши