Време лети ко птице мале
Ношене крилима поветарца,
Па поскакују хитре, снажне,
Милећи кроз облаке плаве.
Ветар бруји и тихо цвили,
Ко песма кафанских тамбура,
Што опија вином рујним,
Срце болно и горко од туге.
Суза низ образ крену и кану,
Окамењена на сунчевом зраку,
Што полете све даље и даље,
У свом лету и страшном паду.
Време дрема ко скитница
Испод моста гладна, што
Учаурена ћути, а сања малу
Собу и тањир топле супе.
Нема коментара:
Постави коментар