Бедна песничка мука скупила
се у ноћи јадног црног дана.
Нагомилала тешко камење,
док жути месец бљешти на
небу негде далеко, тамо горе
високо. Срце тама језива, као
да је пригњечила, својим јаким
рукама прикљештила. Камена
туга остављена без капи даха.
Клонуло све. Застало време на
дну потока. Зазидани путеви
воде мноштвом пречица до
урушеног прашњавог полусна.
Нема коментара:
Постави коментар