ПИТАГОРИСТА...

Самотњак, чудак, сиромах, убожјак, сам и срећан.

Питагориста у ћутању побожном, мислима броди

По брегу нетакнутог мира и тишине.

Тражи највећу радост, мудрост, философију животну.

Лечи срце од туге и страха, опијен вером и самоћом,

Добротом, свелепотом.

Плаши се заборава, само заборава, и сања.

Сања велику срећу, љубав исконску, чисту.

Тобож ближњи његови, нож у леђа заривају.

Бацају се каменом на њега и уједају попут

Побеснелих паса.

За љупке речи нема места, почетка, а ни краја.

Вече полагано пада, али не и последња, вечита,

Голема нада.

Јутро, нада се нова помиља и изнова рађа.

Чудо се дешава.

Ћутање, радост, срећа.

Благо ономе ко уме да чека, јер кад тад дочека.

Али, шта?...