У новембарској топлој вечери
Распукла се душа као жица на
старој плачној гитари. А срце
цвили руске циганске романсе,
чашом вина наздравља у име
здравља. Боемска песма болна
игра, окретна, хитра као чигра,
звонки звиждук све потреса.
Улица пијана од балтичке вотке
Јеца, пева песму кафанских
Свирача, полуделе, полубосе
Црне очи. Другови по боемском
Стажу мамурни, од превише
Вина, боли глава, низводно иде
Река. Лумповање до зоре, док
Сунце новог дана не сване, са
Првим новим јутарњим вестима.
Нема коментара:
Постави коментар