ТОЧАК СЕ ПОКРЕНУО...

Још јутрос по првом јутарњем сунцу, знала сам да дан мора бити нечим лепим и нарочито посебним обележен... И беше тако... Осећала сам свим срцем да је данас баш тај данас, када се све покреће...

То да нам је данас стигло пролеће, отресем пред безбожним судијом, па скупим силну мисао горопадне невиности, уздржана да не изговорим реч са жаром... Овако сам почела писати нешто после ручка... Но ту се и стало...

Зазвонио је телефон... Уговорена је прва вожња бициклом... Точак се покренуо... На столу је остала тек скувана нес кафа... Но, кад сам се вратила пријало ми је уз ово писање да је испијем хладну... 

Батерије сам полагано почела да пуним и да обнављам заспале снаге у себи... Има се кондиције и може се педлати... Све је радосно и крепко у мени... И сутра ће ако време допусти бити исто, ако не за нијансу и боље... Јер, точак се покренуо...   

УБИЛИ СТЕ СЛОБОДУ...

И више ми није уопште стало до јарости и тог потпуно решеног угриза за душу... Чудновато да заблагодарим - коме  и чему???... Најзад очевидно вадим марамицу белу из џепа капута... Свакога дана чврсто слушам музику своју... Ударам длановима веома јасних осећања... Наједном опазим у чему је био главни штос... 

Из свег гласа сећам се тако, равно до дна душе и срца, како је све дошло са онога света... Не могу да избегнем ту сламку спаса, па одлучно би да протумачим - одакле све долази???... Прећутаћу оно што знам, јер дан је сунчан и ведар... Нешто слично веселости мога духа, одбациће овог јутра све рајске грубости и подлости... Више у глави, тачно могу да израчунам те ружне прорачуне... Видим и кроз стакло... 

Неће остати ни камен на камену... Високог ума пред празном порцијом тањира, мили моји, неповезано ћу повезати сва развезана слова... Говорићу можда као у бунилу и мило би ми било да вам видим очи... Мрштићу се у почетку свих почетака и биће то страшан трептај мога чистог ока... Великодушно ћу коначно проценити и већ после првог сусрета, ја ћу умети гледати право у ваше очи...

Слушаћу без чуђења беседе ваше и тамо ћу потврдити све недоумице и сумње наше... И нећу се варати, али ћу поуздано знати да на сва саопштења ваших лажи, одговорим без бојазни и страха... Супротно сваком очекивању у вама неће бити ничег искреног и поштеног... Одиста не заслужују такви ни реч даљег помена... Познајем вас још од малих ногу... Убили сте у мени сваку слободу...          

ВОЋНА ТОРТА...

Кора: 
6 јаја
6 кашика шећера
6 кашика брашна

Фил:
1 литар млека
2 пудинга од ваниле
9 кашика шећера
4 кашике брашна
Скувати... У хладно (а ја сам у вруће) иде 1 маргарин.

Печену и охлађену корицу измрвити (издробити) на што ситније комадиће... Потом помешати са филом и излити у округли калуп... Поређати воће по жељи (малина, киви или банане...)... По врху иде шлаг... Пријатно... 

БЕЗ...

 

Без охрабрења за још једну ракију, допуштам досадним мислима да испуне потпуно приметно, ову причу неиспричану, овде споменуту, на моје причање завршену...

 

Без претеривања себи опраштам и већ могу да замислим тај заборав, као последњу мисао што ми пада с` памети...

 

Без жалости хвата ме мука, напушта ме идеја, а мисао се држи достојанствено, изгубљена као дрски лопов...

 

Без стрпљења гомилам речи у највећем заносу...

 

Без ускакања мисао на двобој вечитих ривала позива...

 

Без идеја и фантазије, седим на столици далеко од прозора...

 

Без питања, не знам шта да мислим...

 

Без казивања учествујем потпуно задовољна у свему...

 

Без вероватноће у зебњи просто мислим да је изнети предлог нешто врло мрачно...

 

Без чврсте намере, ја поричем сваку мисао и ретко разговарам с` друштвом...

 

Без застајкивања узимам време, као неку врсту обрачуна...

 

Без лажног осмеха и ведрије теме, сузбијам утисак дана и унапред завршавам одговор...

 

Без акције, говорим све што ми падне с` памети...

 

Без сметње и преваре, искочи моје лукавство...

 

Без погледа и успеха, гледам радознало...

 

Без оповргавања и велике недоумице, шаљем до ђавола таквог човека...

 

Без повода у вихору борбе и рата, кушам срећу, а знам свесно да са друге старне астала, најужасније цвили псето...   

КАДА РЕКА...

Када река, у недоумици и страху,
начини свој неуморни ток, гордо
и одвећ молећиво, нећу се бојати
да успорим мисао без ичег ружног...

Има разлога да тако мислим, а да
то не буде лакомислено, без идеје
и лукавства, душа се упропастила,
противно свим високим начелима...

Искрено љутита, подносим замор
тог јутарњег часа, неочекивано и
у најмању руку племенито, а на
моје велико изненађење - добро...

Равнодушно најодвратније мисли
бацам на огњиште, а пре подневу
допуштам да ми у гласу заигра и
ведрим речима говори без даха...
          

ПРИЗНАЈЕМ...

 

Признајем и радикално застрањујем, 

с одушевљењем, оптерећена увек,

некако се више и не сећам, коме сам

све подругљиво хтела то да кажем,

полагано и опрезно, озбиљно љута...

 

Признајем и у признању страдам, у

добром здрављу, неизоставно гледам,

о врло далеким стварима објашњавам,

изузетно отворена, сећам се идеје, у

мирној савести, што се мени указала...

 

Признајем и кроз ћутање говорим добро,

затворених очију, ослушкујем пажљиво,

сасвим очарана, недостатком врле идеје,

певам у души, о измењеној могућности,

већ одавно несумњивог општег задовољства...

 

Признајем по вашем мишљењу поучавана,

да замислите, о разној и готово последњој

части, моје давно изговорене окретне речи,

о лукавој алузији, на љубазност часну и

радосно умесан разговор, пун кикота тог...

 

Признајем по одласку моје идеје, да тако

бити не може, док се пакосно, пријатељ 

смеје, нечим много изазван и није питао

више ни мене, чиме се то данас заслужује

и кроз живот овај проноси и олако стиче...

 

Признајем разговетно и наједанпут, како

пропадам у земљу, са истог спрата и као

да никад није постојала нада, дубоко и

весело, уозбиљих се по доброј вољи, а

јуче окрену пут на бољи правац и намеру...

 

Признајем оборена погледа, бедна и дивна,

одлучна и права, па се питам забадава и

све је више вероватно, да ћу бити и ту, као

и овде, запањена одговором, па наједном

схавтам, да немам довољно гордости данас...       

   

ПРОБУДИМ СЕ ТАКО...

Пробудим се тако око 9 сат и свега пар минута, без неког нарочитог хумора... Необично брзо се спремим у сваком случају... То и не би требала да говорим... Одмах нахраним Џонија, а потом скувам јаку горку кафу... Зар није тако све јутрос племенито???... Морам ли своју племенитост да истакнем???... 

Искрено речено - искреност ценим изнад свега... И тако ми дођу - неке идеје, неке мисли, неке речи, неке реченице... Наравно, насмешим се кад год то могу... Мени се не чини баш све смешним... Углађене нарави и не питам чему се људи толико смеју... Потребно је зграбити јутрању шољу кафе, чврсто у руке... 

Да, све је тако просто... И све је тако лепо...     

НАРАВНО, НЕ ЗНАМ...

Наравно, не знам - ударити по њушци, иако сам видела доста таквих који умеју и знају... Изузима себе из свега тога и више волим да се бацим на посао (рецимо писање)... Одакле данас да почнем???... Насмејаног срца значајно се смешкам и лицем целим... Нећу променити тему... Не знам ни одакле ми данашња инспирација...

Одлучно и сасвим умесно, желим да кажем - да се осмелим и преко пута вас на кафу свратим... Наравно у уверењу да имам слободних неколико наредних минута... Верујте ми на реч, ја вас замољавам, за само један часак пажње... Без поштовања, чак нећу да говорим ништа осим голе истине... Не знам да ли сте збуњени, ево слушам цвркућу птице... И да ли би веровали да сам мало пре видела прекрасно јато од 50 голубова... Синхронизовани лепет мноштва крила...

Изненадна прелепа случајност, очима итекако прија... Одједном осетих да и ја негде одлепршах за њима... Даље све мање беше упечатљиво и као да су сада све моје мисли остале да клапарају на бљузгавом дану... 

Одвећ добро, све мање осуђујем последње трзаје фебруарског дана... Вуче ме утисак као мамац, препун покретних слика... Без икакве намере, доспевам у оно стање - наравно, не знам...   

НИМАЛО...

 

Неколико натмурених погледа (облака) и врло пријатних шала, до те мере дирну ме  у срце, стрпљиво и замишљено... Најпростије намере не разумем и повлачим се увређена... Извештачено сам поруменела због памети... Са свеском у руци, узбуђена срца, прилично се смејем... Нимало нисам пажљива и без мисли, скачем на прстима... 

 

Нимало спокојно мирим се са том поражавајућом чињеницом... Тај одговор се у потпуности слаже са простодушном чињеницом мога срца... Јасно сам се разнежила, охрабрена са три хиљаде речи... Могу рећи - да нимало нисам неучтива... Долазим три пута к себи... Једном речи - ослушкујем...

КЊИЖЕВНИК ЧИТАОЦУ...

 

Књижевник читаоцу неизоставно и одлучно, објашњава са великим изазовом... Простодушност је права реткост неодољиве узајамне љубави... На многа питања, већ дуже време о себи извештава, разуме се, одлучно и непромишљено... Деспотско осећање и туга, јесу нешто најгоре у чудноватом утицају на друге... 

 

У сваком случају изродиле су се интересантне и много одговорне мисли... Шапат озбиљног књижевника, завршио је ту равноправну заврзламу... Хладнокрвно леп и свеж фебруарски дан, јаких живаца, саопштио је одмах неоспорно поверење... Свакако да има изгледа да буде важно... Ако буде упадљиво и пријатно осећање, смешак ће просто да заблиста...

 

Може се разгледати моје сећање, а за њим и да не знам зашто, такође и више од пријатног разговора... Самостална улога књижевника, предстоји, ако се погледа у време  и приговори... Хиљаду пута јурим поносито и дивим се ћутећи свим измишљеним бригама... Готово сам збуњена овим писањем и зато не знам подсмешљиво и неумољиво на извесно време да романтично прокоцкам све жетоне...

 

Остаје само епидемија напрегнутих мисли и свега две шоље најобичнијег домаћег чаја... Добра реч нарочито схвата моју испрекидану мисао... Без обзира на место настанка, јуриша ка циљу као скитница, неизоставно романтично и озбољно замишљено...  

1001-а ДОБРА РЕЧ...

Са нежног и дрхтавог длана, полеће 1001-а добра реч, небу под облаке, са много полета и добре воље, да све буде на боље... Јато најлепших крилатих цветова, залепршало је 1001-у најдивнију мелодију, славећи тако дар љубави... 

Играли су и плесали крилати шарени цветови, по ободу мрачне шуме - тамо негде далеко... Танке силуете прождирала је хладна тама, својим одвећ уснулим и сненин очима...

Крилати цветови нису крили своју опору жеђ за цветним прашкастим прахом... Ветар је донео благопријатну тишину после кишовитог фебруарског јутра... Птице су цвркутале, као у пролеће рано...

Беше то дан у коме је све било на броју, а ипак као да је нешто мањкало при разбројавању... Била су то помешана осећања, иза којих је остала повећа празна врећа... Отегла се до пода врећа... Вукла се по прашини врећа... 

Иако празна и некако свела, отежала је довећ много та врећа... Врећа, срећа и 1001-а добра реч...   

ЦРТЕЖИ МОЈЕ РАДОСНИЦЕ...

БЕЗ НАСЛОВА...

Да започнем неко мало слово, а после ће ваљда река имати мало више прелива... Немам неку нарочиту идеју, о чему бих овог јутра словила... Ни наслов нисам још осмислила... На дну реке талог многи почива и чека да се покрене са дна... Колико му треба да стигне до површине???... 

На површини чекају га сенке и сунчев топли зрак... У њему ће се затим огледати небо и шума... У њега ће немо зурити камење... Над њим ће летети корморани... Из њега ће искакати искричави скобаљи... 

А кад све умине и прође, површина реке остаће мирна и у својој тренутној невероватноћи - необично мистична и тиха... Биће непоновљиво мирна и без наслова... 

ТО ЗНАЧИ...

Кад пређем ту зацртану мислену границу лагања и лажи, онда заћутим ко смрзло псето, па молим још једно трапаво вече, да ми налије у чашу, ту малу опору наду, што се умиљава ко лукаво маче, па шапатом ко шапом, покријем јутарњу смрзлу росу и поглед бацим ка отвореном прозору, док Сунце излази на Истоку...

Пустим дан - да узме мало маха, да пресуди на моју већу штету, да уштеди на туђи рачун, да ућари неку већу срећу, да ушпара мало на времену, да се мало замајава, да се већма засмејава и веома мало исмејава, да остане без сувишног даха, да прође без реда и нереда, да се лепо опегла и по ивици испегла...

Мечка данас сигурно није излазила из пећине... А ако је изашла није било Сунца, па тиме ни могућности да угледа своју сопстевну сенку... То значи - зима се неће продужити преко очекиване границе... То значи - више неће бити екстремних минуса и мраза...         

ЛЕПРШАВ ДАН...

Нешто размишљам - можда је дошло време да се учланим у неку нову странку... Лицемере срећем свуда, а они ми пожелеше - добар дан... Говнари ме послаше дођавола... Лопови - опсоваше ми Бога... Стока - привидно се смешка... Шљам - почиње да ме воли... А багра - ћути... 

Ето тако, кад некога кроз горе написану реч добро боцнем и поткачим, тај неко (а ја не зна ко) толико побесни, да ми - или блокира рачунар или га неким чудом угаси... Осветољубиво на дан љубави - нема шта да се више дода... А ја кажем - Живели!!!...

Данас је лепршав дан, па лепршаво  мислим и пишем... И тако моје мисли лепршају... Ја никога кроз писање не чикам, а нити ишчикавам, а још мање зачикавам... Ја само вадим цитате из мојих омиљених песама...   

ЦРНА РУПА....

Osvanulo prohladno, no osunčano februarsko jutro... Probudio me sunčev zrak uhvaćen na jastuku... Onda se čula pesma ptica stanarica... Pomislim - proleće... Treba pričekati još malo... Proleće polagano vrši poslednje pripreme svoje... Znam, biće još zime - one surove, iznenadne i teško predvidljive... Udariće hladni talas, kad se najmanje budem nadala... Biće to poslednji zimski trzaji, pred početak mog proleća... A kad zasija prolećno Sunce, mojoj radosti neće biti kraja... 

  

Izgubiti jednu žicu u pletivu ništa nije strašno, iako se možda pletilji učini sve naopako... Izgubiti jednu zlatnu nit, takođe nije gadno, a ni strašno... Život je tako sazdan da nam svaki dan polako i neosetno uzima i krade, čas po jednu žicu u pletivu, a čas po jednu zlatnu nit u tkanju... U dubini srca i duše, nikad posustala pletilja zna i pazi, da svaku žicu i svaku nit na svoje mesto postavi i stavi... Tako naraste šarenica mala, a vrednoj pletilji usledi - veliko hvala... Još ako ume da umeša mirise i boje, tada sve ispadne mnogo bolje...   

 I nije to ignorisanje... To je moj način i stil da se oduprem zimskom jutarnjem sivilu... Zar nije dojadilo da dani, iako različiti, (a uvek su različiti - ne postoje dva ista dana), toliko liče jedan na drugi... Ustavri neko se dovija, ali ne mnogo vešto, da svaki dan u nedelji ima svoj jubilej i svoju malu zadatu temu... Tako od ponedeljka do nedelje... Nije teško predvideti šta nas u tok jedne sedmice čeka... Ako odlutam u čarobni svet igara, izgubiću tek po koju nenapisanu i neizgovorenu rečenicu... Pa, zar je i to postalo toliko važno???... Zatupeti i otupeti na sve - postalo je više nego poželjno stanje... Živi bili pa videli i na svojoj koži se uverili...

Ja sam od onih ljudi koji nemaju zašto da se pravdaju, a ni opravdavaju drugima... Nemam kome da položim svoje čiste račune, a niti to treba... Moj život - moja dragocena stvar... I šta se koga više bilo šta tiče... A da se ne dotiče - to već znam... Mogu drugi da misle šta god žele - mene više nije briga... I neka niko i ne pomsili da me je ikada i bilo za čim briga... Živim na otavi... Živim pod kamenom... Živim u šumi... Živim na dnu rečnoga mulja... Živim u kapi kiše... Živim - iako me nema više...   

Nekada davno patila sam od svih mogućih alergijskih akcija  i reakcija... No, danas se stanje malo izmenilo... Ostala je jedna vrsta posebne alergije... Alergična sam na pobožne teme i prepobožne razgovore... Mene smaraju te teme... Umaraju... Oduzimaju mi životnu snagu... Usporavaju... Katkad zaglupljuju i zatupljuju... A nije preterano ako kažem, da su me u jednoj dobi moga života - ne samo poremetile i premlatile, već svojski umroile i ubile... Ja verujem da postoji jedno parče neba - čisto i lišeno svih pobožnih tema... Mora da postoji kutak zatrpan tišinom, bez pobožne molitvene pesme... Mnogi tamo sigurno sa dobrim srcem sede...  

Ne znam da li ću uspeti, dok i ovaj dan ne sklopi svoje prohladne februarske prste, da spletem još koju misao zapletenu, negde između dva urušena stuba... Ne znam da li ću ocediti dovoljno neophodne snage, da pokrenem zamrzlu misao u meni, koja se olenjila i predala slepom slučaju... Ne znam da li ću pronaći onu muziku, što ume da razveseli i uveseli, a dušu i srce oplemeni... Ne znam da li ću moći prestati da sanjam kao jutros, te košmarne snove, što u zemlju strave i užasa svest odvode... Znam da ću uspeti splesti misao, ocediti pokret, pronaći muziku i prestati sanjati...       

УГАШЕНО ОСНОВАНО...

I tako pronađoh davno napušteno mesto, taj ostavljeni kutak mali... Znala sam da će jednom da mi zafali... Dobro je što to mesto nije bilo moguće izbrisati... Ostalo je da čeka na dragocenoj mapi... Poslužiće za kratke rečenične forme i tu neće biti nikakve reforme... Lišiću ga svake suvišne fotografije... Ovde je pažnja usmerena na reči... Reč je o mojoj novoj sreći... Jer zato će poteći reka reči... I tako neka osvanu nova slova...

Pitam se, neretko, eto tako i polako... Glasna i samo meni jasna, muzika ne prestaje... U pozadini, kao da čujem aplauz ili mi se učini???... U ćašu nalivam nove kapi pitke vode... Dušu mi razgalilo poveće parče torte... I dok sam trepnula, stigla noć, prohladna februarska... Zamrznuta prozorska okna, ništa ne govore... A juče ostade negde na pola puta između sna i jave... I kao da nema snage, da u zaborav ode... Eh, radosne uspomene moje... 

I samo na čas, ostaviću te u predelu koji je zatrpan tišinom... U tišini mirno sedi i čekaj, dok se ne vratim... Neću te nikada ostaviti znaj... Idem samo da popijem topli čaj... Veruj i znaj da ću se vratiti, kad tad... I sanjaj taj najlepši predeo i krajolik mio... Laku noć, zlato milo... Osvanuće divno jutro i sutra... A ja ću ti pisati opet i rečima neće biti kraj...  

Vrag odneo svaku šalu ili šalu ostavimo na stranu... Današnje vreme ne trpi šalu i traži gde da crpi novu snagu... Život pomalo počinje da liči na TV sagu... Volim topli šal oko vrata, dok stojim i posmatran svet sa strane... Ne volim da gledam TV sage, jer od toga mi ponestaje ono malo izuzetne snage... I tako na sve četiri strane sveta, bez ili sa malo šale, počinjem da upijam u sebe TV sage, pa mi tako nadolaze dodatne sveže snage...

Život je nalik ribolovu... Svakog dana (bez obzira na vremenske prilike), ribolovac uzima svoj štap, udice, mašinice i najlone, i tako žuri na reku... A kad stigne vešto rasporedi uz obalu svoje štapove... Postavi plovke i stane da gleda... Mirno posmatra i čeka... I tako prođe čitav dan, a da se ne zakači - ništa... Ima dana, kada je ulov popriličan... Nije važno što je promrzo ili izgladneo, mokar i umazan... Ribolovac nikad nije besan... Važno je samo da gleda u vodu, u plovak i da čeka... Najviše ga zaboli kada se štap polomi, kada se udica istupi, kada se plovak za granu zakači... Ali, ribolovac sve to brzo popravi i odkači (ili otkači)...         

I trudim se kad god to mogu (a itekako mogu), da ne gledam više u tom pravcu, gde me nekada davno i jednom (a bilo je više puta) prošlost nemilosrdno pregazila, zgazila, pa ako hoćete i dobro išibila, ošamarila... Nije da se hvalim, ali mi uvek polazi za rukom, da okrenem leđa i polagano odem u predele zatrpane tišinom... Tamo se dobro ušuškam i napijem... Tamo se od svega sakrijem i punim plućima nadišem... Prodišem i shvatim da to ne volim više...