ПРИЗНАЈЕМ...

 

Признајем и радикално застрањујем, 

с одушевљењем, оптерећена увек,

некако се више и не сећам, коме сам

све подругљиво хтела то да кажем,

полагано и опрезно, озбиљно љута...

 

Признајем и у признању страдам, у

добром здрављу, неизоставно гледам,

о врло далеким стварима објашњавам,

изузетно отворена, сећам се идеје, у

мирној савести, што се мени указала...

 

Признајем и кроз ћутање говорим добро,

затворених очију, ослушкујем пажљиво,

сасвим очарана, недостатком врле идеје,

певам у души, о измењеној могућности,

већ одавно несумњивог општег задовољства...

 

Признајем по вашем мишљењу поучавана,

да замислите, о разној и готово последњој

части, моје давно изговорене окретне речи,

о лукавој алузији, на љубазност часну и

радосно умесан разговор, пун кикота тог...

 

Признајем по одласку моје идеје, да тако

бити не може, док се пакосно, пријатељ 

смеје, нечим много изазван и није питао

више ни мене, чиме се то данас заслужује

и кроз живот овај проноси и олако стиче...

 

Признајем разговетно и наједанпут, како

пропадам у земљу, са истог спрата и као

да никад није постојала нада, дубоко и

весело, уозбиљих се по доброј вољи, а

јуче окрену пут на бољи правац и намеру...

 

Признајем оборена погледа, бедна и дивна,

одлучна и права, па се питам забадава и

све је више вероватно, да ћу бити и ту, као

и овде, запањена одговором, па наједном

схавтам, да немам довољно гордости данас...