БЕЗ...

 

Без охрабрења за још једну ракију, допуштам досадним мислима да испуне потпуно приметно, ову причу неиспричану, овде споменуту, на моје причање завршену...

 

Без претеривања себи опраштам и већ могу да замислим тај заборав, као последњу мисао што ми пада с` памети...

 

Без жалости хвата ме мука, напушта ме идеја, а мисао се држи достојанствено, изгубљена као дрски лопов...

 

Без стрпљења гомилам речи у највећем заносу...

 

Без ускакања мисао на двобој вечитих ривала позива...

 

Без идеја и фантазије, седим на столици далеко од прозора...

 

Без питања, не знам шта да мислим...

 

Без казивања учествујем потпуно задовољна у свему...

 

Без вероватноће у зебњи просто мислим да је изнети предлог нешто врло мрачно...

 

Без чврсте намере, ја поричем сваку мисао и ретко разговарам с` друштвом...

 

Без застајкивања узимам време, као неку врсту обрачуна...

 

Без лажног осмеха и ведрије теме, сузбијам утисак дана и унапред завршавам одговор...

 

Без акције, говорим све што ми падне с` памети...

 

Без сметње и преваре, искочи моје лукавство...

 

Без погледа и успеха, гледам радознало...

 

Без оповргавања и велике недоумице, шаљем до ђавола таквог човека...

 

Без повода у вихору борбе и рата, кушам срећу, а знам свесно да са друге старне астала, најужасније цвили псето...