И више ми није уопште стало до јарости и тог потпуно решеног угриза за душу... Чудновато да заблагодарим - коме и чему???... Најзад очевидно вадим марамицу белу из џепа капута... Свакога дана чврсто слушам музику своју... Ударам длановима веома јасних осећања... Наједном опазим у чему је био главни штос...
Из свег гласа сећам се тако, равно до дна душе и срца, како је све дошло са онога света... Не могу да избегнем ту сламку спаса, па одлучно би да протумачим - одакле све долази???... Прећутаћу оно што знам, јер дан је сунчан и ведар... Нешто слично веселости мога духа, одбациће овог јутра све рајске грубости и подлости... Више у глави, тачно могу да израчунам те ружне прорачуне... Видим и кроз стакло...
Неће остати ни камен на камену... Високог ума пред празном порцијом тањира, мили моји, неповезано ћу повезати сва развезана слова... Говорићу можда као у бунилу и мило би ми било да вам видим очи... Мрштићу се у почетку свих почетака и биће то страшан трептај мога чистог ока... Великодушно ћу коначно проценити и већ после првог сусрета, ја ћу умети гледати право у ваше очи...
Слушаћу без чуђења беседе ваше и тамо ћу потврдити све недоумице и сумње наше... И нећу се варати, али ћу поуздано знати да на сва саопштења ваших лажи, одговорим без бојазни и страха... Супротно сваком очекивању у вама неће бити ничег искреног и поштеног... Одиста не заслужују такви ни реч даљег помена... Познајем вас још од малих ногу... Убили сте у мени сваку слободу...
Нема коментара:
Постави коментар