ЦРНА РУПА....

Osvanulo prohladno, no osunčano februarsko jutro... Probudio me sunčev zrak uhvaćen na jastuku... Onda se čula pesma ptica stanarica... Pomislim - proleće... Treba pričekati još malo... Proleće polagano vrši poslednje pripreme svoje... Znam, biće još zime - one surove, iznenadne i teško predvidljive... Udariće hladni talas, kad se najmanje budem nadala... Biće to poslednji zimski trzaji, pred početak mog proleća... A kad zasija prolećno Sunce, mojoj radosti neće biti kraja... 

  

Izgubiti jednu žicu u pletivu ništa nije strašno, iako se možda pletilji učini sve naopako... Izgubiti jednu zlatnu nit, takođe nije gadno, a ni strašno... Život je tako sazdan da nam svaki dan polako i neosetno uzima i krade, čas po jednu žicu u pletivu, a čas po jednu zlatnu nit u tkanju... U dubini srca i duše, nikad posustala pletilja zna i pazi, da svaku žicu i svaku nit na svoje mesto postavi i stavi... Tako naraste šarenica mala, a vrednoj pletilji usledi - veliko hvala... Još ako ume da umeša mirise i boje, tada sve ispadne mnogo bolje...   

 I nije to ignorisanje... To je moj način i stil da se oduprem zimskom jutarnjem sivilu... Zar nije dojadilo da dani, iako različiti, (a uvek su različiti - ne postoje dva ista dana), toliko liče jedan na drugi... Ustavri neko se dovija, ali ne mnogo vešto, da svaki dan u nedelji ima svoj jubilej i svoju malu zadatu temu... Tako od ponedeljka do nedelje... Nije teško predvideti šta nas u tok jedne sedmice čeka... Ako odlutam u čarobni svet igara, izgubiću tek po koju nenapisanu i neizgovorenu rečenicu... Pa, zar je i to postalo toliko važno???... Zatupeti i otupeti na sve - postalo je više nego poželjno stanje... Živi bili pa videli i na svojoj koži se uverili...

Ja sam od onih ljudi koji nemaju zašto da se pravdaju, a ni opravdavaju drugima... Nemam kome da položim svoje čiste račune, a niti to treba... Moj život - moja dragocena stvar... I šta se koga više bilo šta tiče... A da se ne dotiče - to već znam... Mogu drugi da misle šta god žele - mene više nije briga... I neka niko i ne pomsili da me je ikada i bilo za čim briga... Živim na otavi... Živim pod kamenom... Živim u šumi... Živim na dnu rečnoga mulja... Živim u kapi kiše... Živim - iako me nema više...   

Nekada davno patila sam od svih mogućih alergijskih akcija  i reakcija... No, danas se stanje malo izmenilo... Ostala je jedna vrsta posebne alergije... Alergična sam na pobožne teme i prepobožne razgovore... Mene smaraju te teme... Umaraju... Oduzimaju mi životnu snagu... Usporavaju... Katkad zaglupljuju i zatupljuju... A nije preterano ako kažem, da su me u jednoj dobi moga života - ne samo poremetile i premlatile, već svojski umroile i ubile... Ja verujem da postoji jedno parče neba - čisto i lišeno svih pobožnih tema... Mora da postoji kutak zatrpan tišinom, bez pobožne molitvene pesme... Mnogi tamo sigurno sa dobrim srcem sede...  

Ne znam da li ću uspeti, dok i ovaj dan ne sklopi svoje prohladne februarske prste, da spletem još koju misao zapletenu, negde između dva urušena stuba... Ne znam da li ću ocediti dovoljno neophodne snage, da pokrenem zamrzlu misao u meni, koja se olenjila i predala slepom slučaju... Ne znam da li ću pronaći onu muziku, što ume da razveseli i uveseli, a dušu i srce oplemeni... Ne znam da li ću moći prestati da sanjam kao jutros, te košmarne snove, što u zemlju strave i užasa svest odvode... Znam da ću uspeti splesti misao, ocediti pokret, pronaći muziku i prestati sanjati...