УГАШЕНО ОСНОВАНО...

I tako pronađoh davno napušteno mesto, taj ostavljeni kutak mali... Znala sam da će jednom da mi zafali... Dobro je što to mesto nije bilo moguće izbrisati... Ostalo je da čeka na dragocenoj mapi... Poslužiće za kratke rečenične forme i tu neće biti nikakve reforme... Lišiću ga svake suvišne fotografije... Ovde je pažnja usmerena na reči... Reč je o mojoj novoj sreći... Jer zato će poteći reka reči... I tako neka osvanu nova slova...

Pitam se, neretko, eto tako i polako... Glasna i samo meni jasna, muzika ne prestaje... U pozadini, kao da čujem aplauz ili mi se učini???... U ćašu nalivam nove kapi pitke vode... Dušu mi razgalilo poveće parče torte... I dok sam trepnula, stigla noć, prohladna februarska... Zamrznuta prozorska okna, ništa ne govore... A juče ostade negde na pola puta između sna i jave... I kao da nema snage, da u zaborav ode... Eh, radosne uspomene moje... 

I samo na čas, ostaviću te u predelu koji je zatrpan tišinom... U tišini mirno sedi i čekaj, dok se ne vratim... Neću te nikada ostaviti znaj... Idem samo da popijem topli čaj... Veruj i znaj da ću se vratiti, kad tad... I sanjaj taj najlepši predeo i krajolik mio... Laku noć, zlato milo... Osvanuće divno jutro i sutra... A ja ću ti pisati opet i rečima neće biti kraj...  

Vrag odneo svaku šalu ili šalu ostavimo na stranu... Današnje vreme ne trpi šalu i traži gde da crpi novu snagu... Život pomalo počinje da liči na TV sagu... Volim topli šal oko vrata, dok stojim i posmatran svet sa strane... Ne volim da gledam TV sage, jer od toga mi ponestaje ono malo izuzetne snage... I tako na sve četiri strane sveta, bez ili sa malo šale, počinjem da upijam u sebe TV sage, pa mi tako nadolaze dodatne sveže snage...

Život je nalik ribolovu... Svakog dana (bez obzira na vremenske prilike), ribolovac uzima svoj štap, udice, mašinice i najlone, i tako žuri na reku... A kad stigne vešto rasporedi uz obalu svoje štapove... Postavi plovke i stane da gleda... Mirno posmatra i čeka... I tako prođe čitav dan, a da se ne zakači - ništa... Ima dana, kada je ulov popriličan... Nije važno što je promrzo ili izgladneo, mokar i umazan... Ribolovac nikad nije besan... Važno je samo da gleda u vodu, u plovak i da čeka... Najviše ga zaboli kada se štap polomi, kada se udica istupi, kada se plovak za granu zakači... Ali, ribolovac sve to brzo popravi i odkači (ili otkači)...         

I trudim se kad god to mogu (a itekako mogu), da ne gledam više u tom pravcu, gde me nekada davno i jednom (a bilo je više puta) prošlost nemilosrdno pregazila, zgazila, pa ako hoćete i dobro išibila, ošamarila... Nije da se hvalim, ali mi uvek polazi za rukom, da okrenem leđa i polagano odem u predele zatrpane tišinom... Tamo se dobro ušuškam i napijem... Tamo se od svega sakrijem i punim plućima nadišem... Prodišem i shvatim da to ne volim više...