SAMO...

Samo pesnici ove noći umeju poslati reči mnogo tiše i od najlepše majske kiše...

I samo će pesnik noći ove svoje malo srce da ušuška u svaku kap kiše...Pesnik ima čaroliju neku pa rečima svojih stihova vreme vedro zamete i na zemlju donese pune kese kiše...Večerašnju tišinu blago narušava kišna galama...Ove majske noći nebo kišne broševe kuje...U svakoj bašti zna da pada i kiša...Možda više nema one divne reči, ali vazda ima onog divnog i neponovljivog majskog pljuska... Oslušni bar na tren taj topot i tu horsku pesmu kiše večerašnje što već odnekud utihu i gle čuda - već staje ili stade... Stopi se sa tišinom novog jutra... Ostadoše na cesti samo bare...Pesničko biće nije izumrlo sve dok njegovu reč pokreću i dalje kap kiše ili zvuk groma...Pesnik uvek ode dalje od sebe, ali nikada dalje od mene ili tebe...I svaki novi pesnički pokušaj i napor, po nekom usudu - donese kišu i tutanj gromova, pa tako i večeri ove već na samom izlasku iz svog tog nepreglednog zaborava...Pesnikovo srce jeste onaj unutrašnji nevidljivi vrt, gde se uzgajaju lekovite reči, te biljke od kojih se pesma spravlja, ti misleni proizvodi dugo gajeni i dobro tovljeni, i tek po koja divljač zalutala u toj šumi nepreglednog pesničkog srca...Poezija kao takva tim stihovima pokušava da svoje podloge zemlje i zemljišta, što manje urušava... da poradi na većem stepnu otpornosti i na cičoj zimi i na paklenoj vrućini... da umnožava efikasnost preko potrebnih reči... da raznolikošću motiva olakša lepotu stiha... da pronađe metafore nove... da loša raspoloženja smeni nešto boljim... da rečima postavi nešto obilatiji smisao poetične rodnosti... da uoči i nedostatke... da i bez posebnog značaja stih opstane... da preživi i u živome pesku...Pisanje stihova može li se ubrajati u onu veštinu plemenitog duha, kojom ipak može zagospodariti tek nekolicina darovitih... I jesu li Pesnici zbog svega toga, odvajkada bili manje omiljeni... Jesu li rečima stihov svojih i sredinu dotičnu činili nešto lepšom nego što doista i jeste... Jesu li je poezijom oplemenjivali... Ipak, i pesničko, kao i svako drgo zanimanje mora biti visoko kvalifikovano... Poezija je možda ona važna i podesna životna grana, za širenje ljudskih osećanja i kao takva osigurava sama sebi besmrtnost i večnost...Može li sasečen čovek i to do korena, iznova iz zemlje da izraste, bar malo poraste???... A ukoliko i može opet i opet da iznikne nekim čudesima, to posve mora biti neka druga i drugačija biljka... Mnogo otpornija i žilavija...I kao što jutros rekoh na ovaj veliki dan: Mene su sasekli i kad sam uvek dolazila, pa sad i da me saseku zbog nedolaska i nije neka šteta... Možda sam ja to namerno učinila, kako bih se već jednom svega toga konačno i oslobodila...To šta mi se u životu sviđa ili ne sviđa - pokazujem i iskazujem jasno i glasno, tako da nema potrebe da bilo šta više proveravam...Život je takav - neko traži prijatelje, a šta ćete, ja sam od onih koji i bez traženja gotovo uvek nađu neprijatelje...Svaki novi dan ogreva i dolazi, samo zato da bi još jednom ispitao svu silinu i snagu naše unutrašnje preživljavajuće čelične volje...Sa strane uvek neutralno gledano... ponestane li pokatkad u čoveku, onog jednog i jedinog (jedinstvenog i neponovljivog), ali ipak i različitog besmisla ili smisla, odjednom opet odveć svejedno, u svoj toj namrštenoj upitanosti i zapitanosti, tek za svakom novom malom stopom minulog i prohujalog sadašnjeg trenutka...Kroz noćnu tišinu, tminu, tamu i dramu... neki vetar u zavijutku, kao da sa nebesa seje opet neku novu prirodnu bistrinu uma i razuma, nadrazuma... kao kroz prizmu neverovatne nove sumnje, pred nemogućnošću moguće mogućnosti i obratno, u svoj toj skupini opet sve nekih novih nedešifrovanih simbola, bola i slova...

Kad sve padne u vodu...

Sve preko današnje 

naizmenično otopljene tuge teške,

a teške su i reči neke,

nestane

u klimavom govoru

neobične reči,

u prasku sekunde

a sve bez zvuka i šuma,

da li će opet

tražiti mudrost

u hladovini

kedrovih crnih šuma

tamo gde bezosećajnost

kroz poslednju pomisao ljudsku

promiče kao kroz oblak

blokirane hladnoće,

budućnosti i sreće tek neke...

U mojoj glavi neprestano cvrkuću gitare...I na samo mesec dana od početka leta, mi se opet vratismo u zimu...I sada nije više važno - kako preživeti... Najvažnije je - upravo to - preživeti...Kako preživeti gubitak posla???... Izgubili ste posao i osećate se neuspešno... Ne znate šta dalje (gubitak samopouzdanja)... Samo polako - svi odgovori se kriju negde duboko u vama samima... Pustite decenije da prosviraju mimo vas i sve ćete ukapirati... Baš kad treba...Dve najbitnije stvari u životu svakog čoveka su stan i posao... Bez svega ostalog čovek zna, ume i može...

СМИСАО ЖИВОТА...

Јесмо ли и сутра са изгледом 

без изгледа, релативно нови 

под небом ове модрине овде, 

од чијих капи смо измењени, 

другачији и тек нешто паметнији...

Ја, као да назирем могућност 

вероватноће и вероватноћу 

могућности оне, што је ту 

започех зидати, са базичним 

темељима високог стандарда 

и више, чак од кише тише...

Зашто да похранимо на 

чување сва та непролазна 

блага и вредности ума, 

док се утркујемо да препознамо 

шум природе у том трагању 

за смислом живота овде и сада...

И ходамо у тој потрази за 

било чим, а још у полусну 

непробуђени нечим би требали 

да освестимо ту трагалачку 

страст наших песама несна...

АКО...

Ако осетим ко данас многоуздишућим поривом срца свога да пропада тло под мојим корацима, Кога да призовем у молитви овој да ми искочи у помоћ...

Ако останем без радости ко без заштите, Ко ће ми дати преко потребне снаге...

Ако потонула дођем пред затворене двери, Ко ће ми отворити забрављену ризницу штедрог милосрђа Твога Боже...

Ако ме презрену коров стане гушити, Коме ћу упрти очи исплакане своје - више никад надања пуне...

Ако упрљана још више упрљам себе, Ко ће ме окрепити...

Ако се ожалостим, Ко ће се смиловати на нечујне вапаје моје...

Ако залутам у невоље нове, Ко ће ме избавити...

Ако све буде тако, Ко ће ме спасити...

Ако заплачем изнова, Ко ће ме утешити икад више...

Ако ме муке сколе, Ко ће то видети Боже...

Ако Те без узданице призовем, Ко ће пробудити саосећање за све моје туге и сузе...

Ако ипак буде тако, Ко ће се заложити за мене...

Ако се замучим и намучим, Ко ће ублажити патње ове, од киша мајских тише...

Ако од страха задрхтим, Ко ће услишити уздахе моје душе...

Ако...

ИСКУПЉЕЊЕ...

Наиђе онај малопређашњи молитвени тренутак, када душа добро зна да оно за чим чезне није прво... И та је душа ко најситније зрнце пустињскога песка, у коме више нема некадашње добрте и лепоте... Но, пробуђен је овај молитвени тренутак, како би душа била неком невидљивом нити подстакнута да иште своје искупљење... Но, душа моја не сустиже више то пространство небеске тишине... И даље у ништавности овој пролази моје време... У бескрајном океану ја се не снађох... Извори са којих сам се напајала одједном су постали загађени... Рђом окорело срце моје... Нема ништа сем непроходног пута мога... Ход којим ходам личи на уморно псето... Са ранама се не успињем на Гору Блаженства више ја... Не сустижем Те... Нема сам да бих призвала Свето име Твоје... Ни просветљења, ни очишћења... Ја више не полећем оком вида у просторе са оне стране физике... Нема насладе и свежине небеске... Свеколике невољности претресају и потресају душу моју... И Дух је уморан... Као да је све уништено... И онај мали зрачак Сунца не светли више... Утихне човек под теретом рана својих... Како да Те препознам у болу овом свом...  

DAN JE TEK POČEO...

Posmatrano kroz oči premudre, primetno je da jedno oko uvek bude viših i širih gledišta, dok ono drugo okce malo levo počesto sitno čkilji i u isti prozor viri... I dok druge sitne ptice dosađuju i piskaju i pište, ona jedna krupna ptica za granu se hrasta ščepa i u kosmosu svoga sveta: nema, gluva i slepa - apsolutno "kulira"... I kao što rekoh: prekuče sam izdivanila dve cigarete samo i uvidela da više ne ide... I juče opet uzeh jednu i ista spoznaja - mučnina itd... I danas poklonim paklicu sa 18 preostalih cigareta i tako se zauvek oprostim od onoga što mi više ne godi... I tako od danas opet brojim dane čiste bez duvanskog dima u mojim plućima... Tako da ove 3 cigarete u prethodna 2 dana i nisu me mnogo "zatrovale" pa ih skoro i ne računam uopšte... No, sve to pripisujem bilansu 2015-e godine - godini nezapamćene povređenosti moje... O povređenosti, najmanje imaju prava upravo da pričaju povređeni... Bol je jedini luksuz koji ne bi smeli sebi dva puta da dozvolite... Ja, jesam više od dva puta sve to dozvolila... Pitam se: zašto podivlja pas???... Namerno ću da vozim kontra stranom... Ma sve što sam (što mislite i što mi pripišete) - budala, glupak, ludak... Sve sam to - samo za sebe... Kroz život, kao i kroz gradsku vožnju, najčešće koristim treću brzinu... Život je jedino pozorište u kome sami biramo uloge... Pravi mangup nikad nije siledžija... Tračevi i izmišljotine su ništa drugo do "zlobne varijacije" i "loše kombinacije"... Od kiše svi izgledi da neće biti ništa... Tako beše minule godine, no jutros se ispadala i za ono što nije juče... Sunce je izgrejalo... Nebo sija, ali se ne primećuje još... No, biće to neizvesna bitka... Dan je tek počeo...

ГОСПИ ОД БРЗЕ ПОМОЋИ...

У смирај дана, умири Госпо од брзе помоћи ово срце моје, па проспи по дубинама моје душе трошне оне капи благородне тишине Твоје и доли ми снаге оне како да научим да Те љубим више и како да све силином оном волим, онако у простодушности оној, у смирењу кротком, у безазлености својој, јер Теби Госпо од брзе помоћи притичем под онај плави омофор милосрђа Твога, па нека су вапаји моји молитвени и жеље благородне, а мој вид душе нека иште расветљење, како бих ја спознала сва чудеса предивна Твоја и да послушам све шапате Твоје силином свога срца, да претворим бригу и тугу ову у радост и срећу, Твојим капљицама свемоћи пошкропљена, па што је над умом и што се речима неисказује више овде, па да потребујем крепости ове као и благочестивости Госпо од брзе помоћи, ризничарко великих добара, поклони ми умереност и марљивост, радости и доброте, утехе и љубави, као просветљење и  избављење Твоје из бриге ове моје... Амин.

ОБГРИЗЕМ...

Обгризем друмове 

погледом садашњим 

избегавајући коштицу 

од трешње, да овлаш 

њоме не опечем 

трећи крајнки, па тако 

поднесем и данас оно 

изненађење у првом 

стадијуму среће, 

без предаха, у тишини 

немој, кад напујдам 

свога пса, да те удеси 

и седнем у фотељу, 

темељног сазнања, 

док удари мајске хладноће 

муте бистру воду, а реч 

кржљава посустане 

и одустане, па мисао 

згасне жива, од свих 

ових пролећних зима...

ОЛОВКА ВЕДРИНЕ...

Узимам оловку ведрине данас...

Драги Дневниче, данас пишем посвету Њему, што кроз замах тежње мислене оне од јуче само потврди кроз ово призвање и признање поднева -да траг челичне среће ове буде исто што и љубим те много... И тако употпунише се данашње боје, као две даљине сливене у исту боју што мајску зиму би да преметне у тек прве обрисе јесени слеђене... Кроз ћутање замишљеног трзаја, као над увиђајем наших издржљивости, који краткорочно промени нам времена ток, сипиле су капи данашњег Сунца, као лепљива сенка живо пробуђеног светла, под чудном бесконачности ситних делова прашине нашег срца... Твоја реч велика кап светла, двоструко сличи на неизвесности оне мук, као уздах на дрхтавом длану, као грч услед неправде, у мраку, где звезде су једина веселост твом узневереном оку што гледа... Престале су кише, а данашње Сунце као да посустаје под паперјастим облацима, а ветар северац баш ту уноси студени сјај, као у ону испрекидану краткотрајност твоје речи, која је данас добила крила... Полет ишчекивања пред којим умукне пчела рој, што се отима од радости... Сви немири данас су изнова у свој својој равнотежи и самилосно се мрешкају твоје две реченице без тачки и зареза, док их доноси река мени... Гутам дуге осунчане интервале данашњег дана и фантастично опипавам кривудаве линије птичијег поја... Ћутим... Жмурим... У мени расте радост Пролећа... Много мира - много мира... У срцу Свемира...         

КАП СУНЦА...

Кап Сунца, данас...

Драги Дневниче, ево га нови празник душе. Киша је утихнула под нашим небом. Очекујем што скорије све дивоте овде и прегршт осунчаних мирних дана. Још увек сам под утиском здробљених капљица, што су се испадале. Мислим под овим благо осунчаним мирним сводом, тако једноставно, одвећ ћутљиво, а ја тек да размислим на задату тему. Јесам ли убеђена да трајемо у овом космичком пространству као две несређене честице? Гле, спорадично свако вече, када млад Месец помаља свој сјај, ја зацело размишљам како трава дише под стопалом твога хода данас. То је оно неизречено слово о мистичном твом смешку, што га опет назирем на површини језера. Ти си тај одсјај и она капљица што се на дну мога срца пресијава. Не, ја сувише прекасно то сада предосећам. Но, ти још као да ту постојиш.

Не, ја нисам умела да препознам глас твога хода. То ме сада збуњује. Река твог пријатељског шапата тако умиљато, још од синоћ долива нежност у моје напуштено питање: Како си? Причати са тобом на Ви, значило нам је доста. Нисам те чула... и стрепим јел дуго течеш пре него утонеш у сан?

Теби једино нисам исписала колико си ми потребан и драг... да баш теби, који си побегао, а да се нисмо ни у сну срели. Нисмо ли живели у кружењу планетарног система, тако тајно и нестварно? То су моје речи преко потребно упућене теби. И знам чекање је ово небеска дуга. А онда, да ли ћеш се присетити  мене сада, као ја тебе тада? И да ли ћу прашином пустињског праха, покрити огољену чежњу твоје душе? Могуће јесу лепоте ове ширине у којој се дотичемо и ћутимо - и то нас овековечава у замаху пера. То су наше невидљиве нити, којим извиремо из корена душе. Ту ћеш препознати ону искру живу, оплемењену као Слободу, а тако мало приметну у водоскоку стихова, који крећу теби у сретање.

Могу да поразмислим где Љубав започиње као дана новог рађање. Нећу сумњати у твоју присутну одсутност и одсутно присуство твоје. За мене си онај шапат, који још нисам чула, а који незадрживо пуштам да ти под јастук звезадни долети. И ваистину, овај тренутак постаје оно најлепше што имам да у славу твоје храбрости овековечим...

Волети, без резерве мир твог имена, најважнији је подстрекач за мене.

Посвећено Теби

A PRAVI JE...

A pravi je samo onaj put koji je dobro okamenjen...Što više godina zbrajamo u džepove svoje, putovanja nam postaju što egzotičnija...I biće da najlepše putovanje počinje sa parom omiljenih i udobnih cipela...Da li će ovo biti jedan od onih dana, za koji iduće godine na ovaj isti datum neću moći kazati da imam bar jednu od uspomena...Najistaknutiji i najistureniji borbeni redovi nas učiše i krstarećim rečima navodiše da se ipak kroz ovo vodeno bespuće, ako ništa, a ono bar u nečemu malčice ističemo... Ističe se, zar ne???...Utrnuše pre svih utrnuća opet reči nesigurnosti neke, a pred svemogućom vodenom bujicom ljutom... I već sledećih nekoliko razmišljanja, kao da posmatra iz svog unutrašnjeg oka, sve te novootvorene skrivene vodene dubine... Dok na ivici obuzdanog vodenog haosa, s poštovanjem, više i ne očekuje talase sveopšteg uništenja... Sasvim zarobljeno prekida svaki tračak optimizma, sa primetnim talogom posve preostalih pucketavih i olakih, lepih želja... Ostatak sreće kao da izduva nos i suvim kašljem iskašlja još jednu dozu jutarnjeg šlajma, na još jedan trenutak svečanosti nakratko istaknute, da drtine i pokvarenjake od malo čas - na neko pisanje bar podstakne... Da bi se preživela sva vanredna i krizna stanja, narodu treba servirati mnoštvo narodnjaka...Jutros otvorih oči u 7 sati i minut koji... Prisećam se... Sinoć su u daljini tutnjali gromovi... A jutros po dvorištu razotkrivamo ostatke te žute kiše... Da li je u naš kraj zalutao pustinjski pesak???... Razmišljamo...

НИЈЕ МИ ПИСАО, А НИ ДОЛАЗИО...

... Непевам песме о доласку пролећних киша: потајно се понадам да ће се све преуредити када тле обасја сјај Сунца. Мада то Сунце које жељно ишчекујемо као да се још није покренуло. Па као да смо прекасно спознали своје немоћи драж. Изгореле су све те жеље у пепелу потонулих надања: тек по која кап кише. Место је загађено: ћутимо. Нема више потребе да се мичемо са места истог. Немамо се више чега присећати. Одшетали смо у различитом смеру. И није више ни прошлост оно што нас архивира у оне дубине потонућа. Долећу гласови још од сванућа. Неки чудни цвркут више не прави ону завесу, под којом су лелујале сенке немих тишина. Јако је хладно и ходати: сада већ претешко, јер смо оковани вратови савијени. Ја се више не сећам.

Моја хартија посустаје: чудесни су звуци довели реч до пресијавања... Које дугме одврнути на цеви заборава.

Тек неколико столећа касније: узвикнућеш другачијим ускликом и ти.

Ту где више ни стрепња неће прекратко: прекрајати изговоре наших речи.

Просто. Те реченице неће помутити свест. Полагано покривам велом прашине презахвална на поученију које примих од тебе. Игре су безначајно ситне у поређењу са сатима који не теку више. Киша више не проваљује облаке сиве. Јесте. Погледајмо некада из даљине. Потом допустимо шапутању да пусти корен у неком другом врту. Ја више нећу закопавати оно што је закопано пре тебе. Нећу откључати ни свануће: биће то још једно обећање мање, а ја ћу повучено наставити даље, са себи равнима и бићу бар за трен она птица сломљеног крила, што ни да мрдне у страну. Одблесак јутра још нећемо ухватити на прозору собе.

Више никад уранити нећемо у онај кутак затрпане тишине и бићемо као згажене тачке на линији избледелог путоказа. Више нисам ни дрво. Престала сам нудити склониште претовареним путницима. Ход мој постао је одвећ отежан и сенкама се не би ваљало смејати: то би болело.

Да долази лето! Ти се више сетити не умеш мајских киша, које су затровале ваздух твоје душе. Више ни ћутање није мој савезник ко некада. Све је отупело лажима. Препознавање отежаних нетражења предусретљиво више неће бити никада и нема те киша која ће опрати коловоз окорелог срца.

Не, ти прећути оно што ти говор није дао испољити пред оним налетом прикривених илузија пред изазовом мојим. Ја више ни нејасности траг не назирем у зеници твога ока. Шта то пречудесно долива кап кише у дубину пустиње ове.

Нема исказа мог. Ја више немам заборав. То негде још жубори река...

OTROV...

Pesnik tačno zna unapred, svaku svoju misao što se na papir poput grada sruči, što se kao u njemu kao strofa zamuči, što se kao pesma izusti, što se kao muzika odzviždi, što se kao melodija na klaviru ponovi, što se na platnu oslika, što se na dlanu preznoji, što se pod noktom zalomi, što se u petu kao strela zarobi, i što kao slavuj tanano otpevuši, što kao vetar zabruji, što kao trepavica trepne, što kao iskra iz srca iskoči...

Da je reč moja ono malo hladno zrno upravo sručenog grada na polja uzorana i najboljim usevima posejana... da je reč moja tako mala, a tako seljacima nemila... da je reč moja tako velika štetočina... da je reč moja tako tvrda i hladna... da je reč moja ta ledena voda... da je reč moja prava letnja nepogoda... da je reč moja kao što nije...

I praznoslovlje moje večeras ume da pucketa, kao i pogled što ume isto tako pred pejzažom lepo iskrčenim od suvišnog korova i trnja da prezimi u zrnu unutrašnjeg šapata, kao što i misao zaokupljena trenutkom slaganja reči pokušava ćutke da se što manje raspline u one beskorisne učaurene senke...kao što i poetična sanjarija ume da bude veličanstvenija od svakog karnevala...

Umorni ljudi prebace pretovarene prtljage preko drvenog plota, pod kojima počesto kao pod kamenom hladna umrtvljena reč krene da se miče i da niče... urušene grane i krošnje stare zjape poljima pustim razbacane... tu gde niko nije pesmu radosti stihovima urezao... tu gde nerazgovetnost ima svoje sveto i uzvišeno mesto... tu gde tužne i ružne brojimo u najniže kaste... tu gde pesnik vredi manje nego pašče... tu gde negde usred sve te divne klase, jednom nestane i tebe...

Gubitnička magla tugom nadilazi reku i njen nekada poletni tok... i umorni ljudi od tolike radosti ljuti... kroz propale reči i zver u gori od zamora zaćuti... i najrumenije cveće će da požuti... i onemiliće svi putevi... i tišine će utihnuti do iščeznuća... i pesma će dozivati neka svoja davna bespuća...

Oteža oblak modrine, pa nepušta da reč kroz njega preraste, niti da u beskrajnost plavu izraste... I kao da je neko u kofer zaključao sve vedrine i bistrine osunčanih prolećnih jutara... Pesme su retke i kao da u nekoj opustošenoj razređenosti imitiramo radosne trenutke... Lepote su svele i gde to preporučeno ima dobrog i šaljivog stiha...

Misleni sokovi moje neograničenosti u bezrečnosti postaju iznurena sećanja u grumenu praha, tamo gde prozaični zaborav pričinjava nenadmašni praznik radovanja... Da li to veče pogasi samoniklice moje reči... ili ih jutro proredi... a misao više nema sa čime da ih uporedi...

Još jedan trenutak tišine, koji je u predvečerje svoje seo i sveo, kako bi u smiraj iskapio tugom opijene sate, čekajući novo jutro majsko da svane... I da tako tuga stane i nema ostane, kroz prostore ljubičaste magle... I začuđene trave kad posive od oblačnosti teške mreže... Kao ptica bez nadahnuća, umreće pesnička osirotela duša - apsolutno pusta...

U povečerje krenem da plastim presušene reči podno proplanka, tamo gde svako jutro rosa jutarnja promuklošću svojom proplaka... gde kišni pljusak drveće sablasno svežinom znoja pokapa... i gde fijuk vetrova strašnih sa senkama se svojim najdivnije poklapa...

Mislima kroz reč večernju prolazim, 

kosmičkim prahom razvejana, 

i tek čujem šušte atomi iskričavih pčela... 

I misao ni u viđenju nije više tako teška, 

a kroz prostranstvo reči poništene kao da

poskakuju do srećnog samouništenja...

Nešto mi pade na um... Svi ovi naši svakodnevni fenomeni, zar upravo ne svedoče, kako se počesto sve te vremenske nepogode i nedaće, obruše isključivo na već dovoljno izmučene i osirotele ljude... I tako dalje... Počesto plate i pate, najmanje krivi... Ako vratimo film malo unazad... Svaku godinu pamtismo po nečemu... Pa valjda i ovu treba zapamtiti, da li već po ne zapamćenom "potopu", klizištu ili odronu... I može li Čovek sa vodom do krova da i dalje viče: kako si fantastičan fantastični živote???...

Budite do neba zahvalni svima onima koji su parali Vaše srce i porili ga kao pileću utrobu i džigericu... Nije to bez razloga... Bio je to jedini način da iz Vašeg srca iscuri sav nagomilani i nataloženi otrov...

НИТ САМОПОСТОЈАЊА...

Ухватим нит самопостојања и 

одшкринем онај час што је опет

узневерено пролетео мимо мене и 

пуштам сузе неизливене јоште,

узводно реком да израсту у тугу

мајске кише прохладне ове, све 

скупа од стаклене сете ове моје и 

одмотавам плашт издржљивости

освећености моје и ходам као у

посвећењу Теби прилепљена за

дрво укрштено под којим си разапет

опет и опет, па као без очију душе

одбијам да израстем у столетни

храст, јер ја још тражим несклад 

под ребром твога окрвавњенога

склада и у дубини твоје ране, ја

још умивам око груменом земље

смрвљено и исцурело око ове

прашњаве пољане под којом

неми и испијени више не 

чекамо да дође неко лепше време...  

ЉУБАВ...

Зашто певати о Њој и даље, као о најважнијој окрунисаној врлини у животу сваког човека, без које дакако све друго не вреди бог зна шта, па тако нити помаже ишта више... 

Зашто о Њој словити исто као о Слободи, која не трпи самоће и осаме, већ тражи и изискује ону кап истинског сапостојања у заједништву тек некаквом и неком... 

И зашто само кроз Њу, као да јесмо кадри досегнути небеса познања и призвања... 

Зашто надахнути Њоме, даље говоре онако изричито, да познање јесте исто што и признање неко... 

Па тако, да би са неким општили о Њој и у Њој, неизоставно морамо га и волети...

Љубав...  

UMESTO...

Umesto što jedni druge zdravimo sa pozdravom tipa: dobar dan, kako ste i tome slično, ja ipak preporučujem da pozdrav taj preinačite u najljudskije pitanje skrojeno ikada: jeste li se nekad i nečim ogrešili kadgod o mene???... Ili možda, Ja o Vas???...Ljudima je od vajkada bio neophodan dobar fokus, a nikada okus-pokus... Pa tako najbolji i najpouzdaniji ljudski fokus jeste bol i patnja - tuga ljudska...U poganoj sredini i jezik neizostavno mora, a i trebao bi biti što bolje opoganjen, jer drugačije opstanak među istima i nije moguć i izvodljiv... Psovanje je naprosto odjednom postalo - neodoljivo važno i sve manje lažno...Samo onaj ko jeste izdržao teret sopstenog titanskog bola, ima neprikosnoveno pravo da novopotkovane uzročnike svakog daljeg i najneznatnijeg bola tipa ogrebotine male - najpre dobro govnima i nahrani...Oni koji se i ogreše o nas, imaće sve manje hrabrosti i snage i načina, da nam ikada i izađu pred oči...I kao da sam malo bede pobrala u životu, pa treba još da dodam koju trpnju više, podnoseći i trpeći nemilosrdne drznike koje po hodnicima sećanja srećem - sve više i više...Sve što bi čovek i izrekao pred slepim očima svojih mali rugača, i dalje je posve ništavno...Šta to nepomućeno ostane posle mnoštva prolećnih kiša, posle svih zamora, posle osušenih snaga, posle tužnog poraza, posle porušenih zdanja, posle neprebolnih rana, posle bespovratnih dana, posle znanja i neznanja, posle zavera, posle jako teških stanja, posle hladnih zaborava, posle preživljenog straha, posle skamenjenog mraka, posle posečene breze, posle svega: ostane li nepomućeno bilo šta???...Jesu li talasi vremena tugom ljudskom vazda umnoženi kao prolećno sivilo i horovi ispoliranih kapi majske kiše... Jesu li opet preteški zalogaji istopljenih reči na krvavom pesku i osunčanom odblesku istovarenog truda i znoja... Jesu li sva gorka saznanja odveć ništavna i mala... Jes li i cvet i trava pošteđeni svakog novog razočaranja... Jesu li nepotrošne stanice ljudskog bola... Jesu li dovoljno preteške i najpoetičnije strofe... Jesu li umorom pomilovali rugobnu dušu... Jesu li nedovoljno tukli vetrovi silni po nemoćnim senama odveć umorenih stabljika u začetku dana... Jesu li i kamen vešto zagorčali pod uvelom senkom... Jesu li???...

JERES...

Otvorite prozore nek boli dušmane...Ko nauči da vešto u životu okreće stranice nove knjige, isto tako prepozna i onaj trenutak kada nekim gadovima treba okrenti leđa, bez pardona i bez objašnjenja...I oblačan i kišan dan, može biti isto kao i sunčan dan - apsolutno besprekoran...A ološima kao i uvek poručujem: nećete mi više nikad upropasti ni jednu jedinu kišnu kap, kao ni sunca zrak, kao ni zacelo ovaj veličanstevno divan i prijatan dan...Leđa treba okrenuti gotovo svemu i bez izuzetka, jer tek onda pred očima nas kao novog Čoveka, prostire se vidik nečeg lepšeg i boljeg od prapočetka...I tačno tako: posle kišnog pljuska, Sunce opet sija...Posle ove kratkotrajne kiše i blage oluje, nebo nad prostorima naših duša - opet će biti osunčano i sasvim vedro...Najvažnije jeste da čovek nakon svega i svačega ostane živ, a to da li će biti nasmejan ili ne je drugorazredna stvar u ovozemaljskom životu...Životne staze ljudi nisu vazda osunčane i obasjane, kao što trentno vidimo: posute su i majskim kapima prolećne kiše...Moćni Perun oglasi se praskom prvoga groma... Navukli se i oblaci modrine neke... Evo i kiša će iz oblaka... Ako, ako i priroda, pa i ljudi: sve ide svojim tokom... A čežnjiva boginja Proleće više ni pred kim niti strepi, a i ne beži...Energija pred put, kao i prethodnih odlazaka u bioskop teče po planu - dobra... No, desi se trenutak kao da u čoveku odmah na prvom kilometru pređenog puta sve splasne, no srećom nekom lepo vreme pa čovek lupi po gasu i nastavi da tera dalje... I tako srećom dobro vreme da se stigne na 25 minuta pre početka filma, što beše taman dovoljno da smažem onu jednu šampitu što mi je bio ater pre polaska... No i to nekako sve onako bez nekog oduševljenja... Usput primetim po Tari to neobično žuto cveće, koje stadoh da uslikam i zaklela bih se da ga tek vidim po prvi put ovuda... Nisam očekivala da ću ovoga puta zabeležiti tako malo fotografija i tu nije bilo neke naročite energije i pokreta... I da li to čovek sve uslika, pa više nema šta, isto kao i kad se ostane bez reči sa ubeđenjem da se sve reklo i više nema šta???... Film dobar jako emotivan i sve brzo proletelo kao za jedan trenutak... Probah da gledam sve iz prvog reda, ali nije lep užitak... Tako smestih se u red četvrti... Inače volim zadnje redove najviše, no do sada sam primećivala da ljudi dođu u bioskop da bi mnogo pričali i meni to smeta... I ovoga puta su pričali - ja ih čula i dole u četvrtom redu... Nije lepo ili nije svako za bisokop... No taj naš povratak kući jako zagonetan i mističan - upadosmo tek na Tari u neki kišni ciklon... E to je poseban doživljaj i kao da nam baš to bi i namenjeno... Straha tu ne beše... Loša vidljivost , magla, čitave reke kiše i kišnih nanosa - blata, kamenja i smeća... Prođosmo mnogo dobro kroz tu neku avetinjsku nemilosrdnu kišu što je udarala po nama, no ja sam vozila kao po najlepšem osunčanom danu... A svetlice su poput džinovskih fenjera obasjavale put neverovatno ispred nas i kao da su nam bar one bile nekim čudom naklonjene... Po takvom kijametu se nigde i ne ide, no mi smo u povratku tako zatečeni i iznenađeni i moralo se ići ka cilju - svojoj kući...A kroz život niko ne kaže da je živ čovek morao sve na svojoj koži da iskusi... Bilo je dovoljno da njuhom na daljinu nešto i nanjuši...Mišljenja mogu biti i ovakva i onakva... Svakako - različita... No, ono što ostaje jedino nepogrešivo, vredno i sveto, a time i nadasve neprocenljivo po važnosti svojoj lepoj, jeste svoje lično živo životno iskustvo...I najveću misao mogu smestiti u samo jednu kapljicu kiše... O, prekrasnog li svemogućstva za jednog malog bednog crva...U samo jednoj vidljivoj kapljici ove male sitne kiše, koliko li obitava nevidljive prirode Tvoje Premudri Tvorče???...I reč može biti čudo nad čudesima, isto kao i svaka kapljica ove večerašnje majske kiše...Kišu počesto treba očekivati i kad je niko ne očekuje... isto tako i tamo, gde je niko ne očekuje...Kiša otupele reči nekako kao da razmekšava, doduše, promišljeno i sa kapljicama mudrosti neke preuzvišene u svaki novi dan doliva novog istinskog svetla, one sveradosti i blaženog okrepljenja...Predivne su kiše nebeske... Nekako se brzo na njih naviknemo... No, ako se oduže i potraju, krenemo da se pitamo: zašto tako učestalo i zadugo na zemlju padaju???... I kada li će da prestanu, uminu i utihnu???... A nebo mudro gledi i ćuti...Finoću svoga srca ne treba nipošto opterećivati talogom sa tuđih zaparloženih mišljenja...Nauči da ispoljiš sve svoje vrline, a ponajviše onda kada kiša sumnje krene da sipa po tebi, a ti se snagom svoje duhovne volje uspravi u juriš opet kreni i reč na dobrotu pokreni...Živeti u mudrovanju okrenutog lica ka svetlosti istine, sa mnogo spokoja i mira, u smelosti svojih netaknutih unutrašnjih tišina, nešto slično kao u naletu ovih silovitih hladnih majskih kiša...I ogovaranje smatraj za prolazno, jer oduvek beše propadljivo...Ispraznost svih nebitnih gorerečenih stvari, biće još jedna zabava licemerstva...Ako bi se doista zagledali mnogo više u nečiju unutrašnjost srca, plašim se da bi razočarenje bilo mnogo veće, nego što bi mu se recimo zagledali u nokte, a pritom samo površno shvatili - koliko su prirodno lepi...Za razliku od mozgova onih koji se bave nama koji vozimo bicikle, treba reći da naše bicikle imaju minimum 18 brzina, dok su njihovi mozgovi uglavnom na leru ili praznom hodu...Na ustima žustrog vozača, skoro svaka reč jeste takođe žustra... Pa, stoga i muzika koju sluša - mora biti žustra...Seljaci, bolje rečeno seljačine, će uvek naći načina da sa vama ispiraju svoja ionako preprljava usta, ma šta vi god radili ili vozili... No, sve skupa ili sve zajedno, u moje ime: ko ih j...???...I tako prosto ne postoji profesija u kojoj ne bi mogli naći nekog "Čika Užasa" koji vrlo vešto lomi kičme tuđoj deci...Kupujemo staro gvožđe... stare akumulatore... stare šporete...Kišni košmar u sred maja okončao se time što je osvanuo lep i osunčan dan...Među nama ili u poverenju - sigurno ovde ima i po koja ljubomorna duša... No, baš tu ljubornu dušu Ja bih da priupitam, pa da mi kaže ako zna: Na šta bi to Čovek trebao da bude ljubomoran???... Da li se to zna???... Jel to neko utvrdio i izračunao???...Živimo u doba nevidljive inkvizicije... I šta sve danas neće proglasiti za jeres... Jeres će biti ako ste iole malo širi od nekih ušabloniranih pogleda i učenja... Takođe jeres će biti po istim tim tumačima, svaka Vaša nova, moderna i napredna ideja... Kako je počelo - za jeres će proglasiti iako udahnete više zraka...Tužno je koliko u nekim ljudima čuči skriveno srednjevekovno mrakoumlje i još je tužnije kada isto ispliva na površinu...Gledano Iz ugla sadašnjeg trenutka, dan jučerašnji beše samo fikcija, a dan sutrašnji jeste samo jedna od mogućnosti...

BLOKADA...

Blokada Poezije od vajkada se nazivala - genocidom... Poezija valjda još poslednju važnu reč ima na zemlji ovoj kroz koju ona na vitalna zrnca suštine i nekog smisla ukazuje, pokazuje i pesničkim slikama prikazuje nama ljudima... I nisu li još davno uočili važnost Poezije kao prvog i poslednjeg pokretača zvanog - jedina valjana i ispravna smislenost ljudskog života...U najdubljem korenu svakog ljudskog bića, pesnik pronalazi ono more ničim izrecivog bola...Postoje ljudi koji nikada nisu umeli da razgovaraju sa ostalim ljudima, i nekim drugačijim svetom od sebe, i te ljude koji su jedino uspevali da razgovaraju sami sa sobom, prozvali su jednom davno - pesnicima..Koji to Pesnik bude hrabar da ispiše svoju veliku zbirku zaborava.... Da li Pesnik samo onaj, koji nikada sadašnjem trenutku nije mogao pripasti, već samo prošlosti slavnoj ili budućnosti nekoj tamnoj... Ili možda pak onaj Pesnik, koji u bunilu vlastitog prigušenja sve ređe pronalazi reči za pesničku sliku zaborava... Ili Pesnik pretučen u sebi, sa zaostakom valjanih rima pred zaboravom koji se utiša kao prolećna kiša...Idem u nove pobede, samo putem nove pobede...I tako kad bacim pogled preko ramena, pa se malo zagledim u prošlo vreme (vreme prošlo), shvatim da sam pogrešne stvari volela (ljubila), pa onda krenem napred i dalje u budućnost i kažem - kako bez svih tih stvari suvišnih i malih, čovek itekako zna i ume da živi... Kome su danas sve te sitne bespotrebne stvari ustvari potrebne???...U dokolici cedim svaku minutu... jer doći se vreme kada od posla neću moći podići glavu... i u tom ceđenju prosto uživam... Zatim se isceđenim sokovima sladim... Slatko, pa mi prija...Zar Vam se ponekad ne učini koliko su uskogrude sve te izjave... Meni se to opet učinilo juče... No, ovoga puta sam opreznija, lukavija, pametnija - kako god to nazvali... I jeste i nije bitno... Zavisi od jednog faktora... Samo da nije od traktora...Lepo je ovaj prohladan i kišan dan, započeti jednom dobrom partijom i pobedom - zna se...

Ostaci neizmerne lepote silina majskih vetrova i kiša u sveglasje tišine potapa ujednačeno sve, kada ni ljubav više nije samožrtvena, a bogomdarovana sloboda najedanput se učini naivnom pričom, bez rečitosti što pokreće tugu...

JA NE VOLIM...

Ja ne volim brze i hladne vode... Ja volim toplo i osunčano more...I kao što nas ovaj veliko poučni Život i uči postoje teške, opasne i nelagoden vode niz koje pesničke duše niti mogu, a niti žele da ikad brode... Pa, tako svako pronađe onu vrstu vode, gde mu je najtoplije i najbezbednije da zapliva u carstvo tišine i slobode...Svet poezije jeste mnogo prijemčiviji mojoj neukoj duši i po vodama poezije nekako se slobodnije moje srce pušta i pliva hrabro kroz stihova carstvo slobode...Proučavajući živote nekih lepih i uspešnih ljudi, dođem do zaključka da su mnogo promašili i to neverovatno mnogo... Zašto je to tako???... Eto, Sofija Loren odbila onakvog dasu Keri Granta, zbog onog "tupavka" Pontija kome se čak dva puta vraćala... Da li je ta lepa žena doista bila i nesrećna i promašena???...Ovi naši vidljivi svetovi nikad nisu bili dovoljni da pruže Pesniku ništa sem omraza i licemernih nadzora... A Pesnici ti najčistiji stvorovi, nikad kolebljivi i sirovi, ali ni surovi, poglede su osvrtali u nebesko znamenje, u oblake i kišne đerdane... Oči su napajali sunčevom svetlošću svakog proleća i leta... Ukorenili su svoje stope u podzemne žile drveća, šume, potoke i planinske reke... Ujednačili su dah svoj sa kamenom i srce svoje... Ugađali su jedino Pesmi, pčeli, leptiru i cvetu, a nikad dosadnom svetu...Mi neuki, oslušnimo onaj pesnički stih, onu strofu, značenje i vrednost što ishodi iskričavo iz te jedne slabašne trske što je poništavajući vetrovi tek zanjišu u svako zlo doba... tu jednostavnost smislenog mudrovanja i odlučnosti bez pardona... taj razgovor preliven u plave vekove neke buduće, a nikad ove sadašnje... tu sposobnost doživljaja istinitog... tu svesnost najljućih ljudskih okršaja u proleće zahuktalo... taj svojevrsni valcer na oblacima od guščijeg perja... tu skladnost prosutih utisaka po livadi osećanja... taj cvrkut prepelica i fazana...Jedna od velikih tajni Svemira, jeste kada nekoga učini pesnikom mudrim... To i takvo zemlji podareno pesničko biće, i neke više hemisfere kao da jesu zaogrnule iskričavim darom reči i kao da toj preuzvišenoj zahvalnosti i pesnik put kosmičke tame stihovima stupa... I kao drugačije zrnce prašine u energetsko polje prostora bačeno istupa, gde umire i gde se iznova rađa po bilion puta...Mnoštvo trenutaka tišine, u kojima Pesnik ispoljavanjem svoga najtananijeg stiha, kao da započinje samo razapinjanje suštine mnogih Života... To je opet ona ispoljena pesnička divota pre samoga početka u još nezahvaćenim dubinama iskričavog stvaralačkog srca...Najveličanstvenije građevine života čovek upravo požrtvovano izgradi podižući sve svoje poraze do veličine neprolazne večne slave...Možda odluke koje mi u naše ime donosimo za naše posmatrače i nisu baš najbolje, no ipak treba dobro znati i tek uzgred i verovati da su ove naše sadašnje odluke za nas same ipak nešto trenutno najbolje...

KOSMOS...

I Kosmos jeste onaj prazan nesagledan prostor u kome tako toga mnogo živi, okreće se, kreće i postoji... A kad izgovorim Kosmos, isto je kao i da kažem - Čovek... 

Život počesto može da bude ona vrsta čuklja, koji ukoliko više ispravljate, on se sve više tom ispravljanju i opire, a možda i sve nebitno i nevažno oko sebe na taj način i potire... Nema veće i jače jačine od neprikosnovene zatrpane tišine kojom pesma bez muzike i reči leti... Obilaskom nekih novih ostrva, čovek naprosto otkriva najlepši deo svoga sna o samome sebi... pa zato budite turistički vodič svom sopstvenom Životu... Pogađali su krivim lukovima moja nejaka pleća, pa zato ja sad tako dobro svaku reč vešto pogađam... Moji nekadašnji snovi biše jedno vreme u zaleđenom agregatnom stanju... No sada su u tečnom stanju, a polagano idu da pređu i u gasovito stanje... Kroz Život treba biti tvrdoglav za medalju zlatnu: eto ja priznajem, tvrdoglava sam za medalju i to zlatnu... Živimo u vreme i u doba, gde je merilo prijateljstva dobro ispisan CV... Retki su i to sve ređi Ljudi sa kojima ja i mogu o nečemu pametnom da opepelim... Počela je ona divna faza mog najlepšeg osamljivanja a sve razad očuvanja unutrašnjeg balansa i mira - daleko od priča ispraznih i tračeva raznih... Pa, tako i na poslu volim sama da ispijam svoju jednu od dve kafe u prvih 5 radnih dana... Meni je davno sve razmereno, pa eto da im dodam još koji razlog više... Prijatelj ostaje samo onaj ko ti beše i prijatelj dok si možda kao beskućnik ili siroti dživdžan neki ležao negde gladan ispod grbave tužne breze...I tako vraćam se na onu proverenu staru tvrdnju svoju koja kaže: bolje umeti, nego imati... I tako sam ja sa ovo malo - napravila kad bolje razmislim mnogo... I da se više nikad i ne upitam: a šta bih sve napravila da imam ko neki - previše...

ISKRA ŽIVA...

Pesnik svoje srce celo dade pčeli, kamenu, suncu i cvetu... Pesnik sve učini da sebe nikada ne podari pokvarenom svetu... Pesnik sebe i dalje daje za kap kiše, za dugu na nebu, za behar u kosi, za vetar u leđa, za cvrkut dživdžana... Dobar Čovek je najvredniji dar... dobar čovek ne može da se kao pesma napiše, niti da se stihovima opiše... još manje da se kao najčitanija knjiga pročita... dobar čovek teži više i od najuzvišenije reči... dobar čovek vredi više od svega što promiče po zemlji živo...Ja i dalje samo proveravam i vežbam da mi kojim slučajem sva ona moja najdivnija čuvstva nisu totalno uništena ili otupela ili ne daj bože satrvena i ubijena... Biće da još na dnu moga srca čistog tinja neugasiva Iskra Živa...Pokušavam ispod pokorice zelenih trava da pronađem ovo poetično zrnce isitnjenih reči ispod jastuka vlastitog zaborava... U precvetalim grozdovima bagrema belog bez pčela koje više tu ne zuje i ne lete... I u dživdžanima skakutavim po granama otrebljene trešnje pred odocnelo zrenje... U slapovima petrolej zelene reke i njene prazne i hladne pritoke... U nebesima plavljim i od prezrele šljive avgustovske... A svagda samo nađem prašine i sporadičnog smrada što mi oštrinom mirisa nosnice zapara... I Sunce u inat kapima majske kiše... U prkos oblacima što jure i vetru što ih goni u prekom smeru... I mirisnim lepezama u visokim krošnjama kestena... I livadama što džikljaju kao pred letnje klanje u one sparne dane... I žutom cveću čije ime i ne znam, ali koje prepoznajem... I bulkama rumenim ukraj puta... I svom tom livadskom cveću i travama maja... I pesmama ptica... I lavežu pasa... I kamenu sraslom sa bršljanom ili koprivom... Još na vreme treba shvatiti da su i neki ljudi poput lakova... Neki se lako nanose... neki se teško suše... neki se teško acetonom ukljanjaju... neki ostavljaju trag i nakon ukljanjanja... neki su lepi po bojama... neki su lepi po mirisu... neki su oštri po mirisu... neki imaju sjaja... neki imaju šljokice... neki su providni... neki su bledi... neki su jaki... neki su upečatljivi... to vam je tako: i ljudi su lakovi i lakovi su ljudi... Inspiracija sa istraživačkim pogledom u očima, kao da svagdašnje ohrabrenje pokreće, samo snagom svog unutrašnjeg umnog točka...

ВИШЕ НЕЋУ...

Више нећу допустити да затрпаш 

моје тишине под страћаром ових

мојих срушених снова и ту где

лажно пробуђену страст пустићу 

ја нека још покаткад дотакне онај

понор свих оних сиротих обећања, 

да више нећу спознати како то значи 

не бити сама и више нећу под знојем 

празног смисла и твога руменог 

лица ослушкивати звуке, што под 

туђом трешњом распуклом клече и 

речи свеле под теретом мрења, 

уместо врела храбро ћу сместити 

у укочени лелек и прљаво ћу 

мрети под каменон свога бола и 

пустићу још само бескрајности 

умиреног свога бића да 

фијуком ветра располути орлу крила, 

јер више нећу залуд певати у 

предвечерје окрњеног надахнућа, 

а нити тишинама заграктати са 

утробом умртвљеног бола и нећу 

клецати при дисању, залуд се 

враћајући писању више нећу...