SAMO...

Samo pesnici ove noći umeju poslati reči mnogo tiše i od najlepše majske kiše...

I samo će pesnik noći ove svoje malo srce da ušuška u svaku kap kiše...Pesnik ima čaroliju neku pa rečima svojih stihova vreme vedro zamete i na zemlju donese pune kese kiše...Večerašnju tišinu blago narušava kišna galama...Ove majske noći nebo kišne broševe kuje...U svakoj bašti zna da pada i kiša...Možda više nema one divne reči, ali vazda ima onog divnog i neponovljivog majskog pljuska... Oslušni bar na tren taj topot i tu horsku pesmu kiše večerašnje što već odnekud utihu i gle čuda - već staje ili stade... Stopi se sa tišinom novog jutra... Ostadoše na cesti samo bare...Pesničko biće nije izumrlo sve dok njegovu reč pokreću i dalje kap kiše ili zvuk groma...Pesnik uvek ode dalje od sebe, ali nikada dalje od mene ili tebe...I svaki novi pesnički pokušaj i napor, po nekom usudu - donese kišu i tutanj gromova, pa tako i večeri ove već na samom izlasku iz svog tog nepreglednog zaborava...Pesnikovo srce jeste onaj unutrašnji nevidljivi vrt, gde se uzgajaju lekovite reči, te biljke od kojih se pesma spravlja, ti misleni proizvodi dugo gajeni i dobro tovljeni, i tek po koja divljač zalutala u toj šumi nepreglednog pesničkog srca...Poezija kao takva tim stihovima pokušava da svoje podloge zemlje i zemljišta, što manje urušava... da poradi na većem stepnu otpornosti i na cičoj zimi i na paklenoj vrućini... da umnožava efikasnost preko potrebnih reči... da raznolikošću motiva olakša lepotu stiha... da pronađe metafore nove... da loša raspoloženja smeni nešto boljim... da rečima postavi nešto obilatiji smisao poetične rodnosti... da uoči i nedostatke... da i bez posebnog značaja stih opstane... da preživi i u živome pesku...Pisanje stihova može li se ubrajati u onu veštinu plemenitog duha, kojom ipak može zagospodariti tek nekolicina darovitih... I jesu li Pesnici zbog svega toga, odvajkada bili manje omiljeni... Jesu li rečima stihov svojih i sredinu dotičnu činili nešto lepšom nego što doista i jeste... Jesu li je poezijom oplemenjivali... Ipak, i pesničko, kao i svako drgo zanimanje mora biti visoko kvalifikovano... Poezija je možda ona važna i podesna životna grana, za širenje ljudskih osećanja i kao takva osigurava sama sebi besmrtnost i večnost...Može li sasečen čovek i to do korena, iznova iz zemlje da izraste, bar malo poraste???... A ukoliko i može opet i opet da iznikne nekim čudesima, to posve mora biti neka druga i drugačija biljka... Mnogo otpornija i žilavija...I kao što jutros rekoh na ovaj veliki dan: Mene su sasekli i kad sam uvek dolazila, pa sad i da me saseku zbog nedolaska i nije neka šteta... Možda sam ja to namerno učinila, kako bih se već jednom svega toga konačno i oslobodila...To šta mi se u životu sviđa ili ne sviđa - pokazujem i iskazujem jasno i glasno, tako da nema potrebe da bilo šta više proveravam...Život je takav - neko traži prijatelje, a šta ćete, ja sam od onih koji i bez traženja gotovo uvek nađu neprijatelje...Svaki novi dan ogreva i dolazi, samo zato da bi još jednom ispitao svu silinu i snagu naše unutrašnje preživljavajuće čelične volje...Sa strane uvek neutralno gledano... ponestane li pokatkad u čoveku, onog jednog i jedinog (jedinstvenog i neponovljivog), ali ipak i različitog besmisla ili smisla, odjednom opet odveć svejedno, u svoj toj namrštenoj upitanosti i zapitanosti, tek za svakom novom malom stopom minulog i prohujalog sadašnjeg trenutka...Kroz noćnu tišinu, tminu, tamu i dramu... neki vetar u zavijutku, kao da sa nebesa seje opet neku novu prirodnu bistrinu uma i razuma, nadrazuma... kao kroz prizmu neverovatne nove sumnje, pred nemogućnošću moguće mogućnosti i obratno, u svoj toj skupini opet sve nekih novih nedešifrovanih simbola, bola i slova...

Kad sve padne u vodu...

Sve preko današnje 

naizmenično otopljene tuge teške,

a teške su i reči neke,

nestane

u klimavom govoru

neobične reči,

u prasku sekunde

a sve bez zvuka i šuma,

da li će opet

tražiti mudrost

u hladovini

kedrovih crnih šuma

tamo gde bezosećajnost

kroz poslednju pomisao ljudsku

promiče kao kroz oblak

blokirane hladnoće,

budućnosti i sreće tek neke...

U mojoj glavi neprestano cvrkuću gitare...I na samo mesec dana od početka leta, mi se opet vratismo u zimu...I sada nije više važno - kako preživeti... Najvažnije je - upravo to - preživeti...Kako preživeti gubitak posla???... Izgubili ste posao i osećate se neuspešno... Ne znate šta dalje (gubitak samopouzdanja)... Samo polako - svi odgovori se kriju negde duboko u vama samima... Pustite decenije da prosviraju mimo vas i sve ćete ukapirati... Baš kad treba...Dve najbitnije stvari u životu svakog čoveka su stan i posao... Bez svega ostalog čovek zna, ume i može...