Узимам оловку ведрине данас...
Драги Дневниче, данас пишем посвету Њему, што кроз замах тежње мислене оне од јуче само потврди кроз ово призвање и признање поднева -да траг челичне среће ове буде исто што и љубим те много... И тако употпунише се данашње боје, као две даљине сливене у исту боју што мајску зиму би да преметне у тек прве обрисе јесени слеђене... Кроз ћутање замишљеног трзаја, као над увиђајем наших издржљивости, који краткорочно промени нам времена ток, сипиле су капи данашњег Сунца, као лепљива сенка живо пробуђеног светла, под чудном бесконачности ситних делова прашине нашег срца... Твоја реч велика кап светла, двоструко сличи на неизвесности оне мук, као уздах на дрхтавом длану, као грч услед неправде, у мраку, где звезде су једина веселост твом узневереном оку што гледа... Престале су кише, а данашње Сунце као да посустаје под паперјастим облацима, а ветар северац баш ту уноси студени сјај, као у ону испрекидану краткотрајност твоје речи, која је данас добила крила... Полет ишчекивања пред којим умукне пчела рој, што се отима од радости... Сви немири данас су изнова у свој својој равнотежи и самилосно се мрешкају твоје две реченице без тачки и зареза, док их доноси река мени... Гутам дуге осунчане интервале данашњег дана и фантастично опипавам кривудаве линије птичијег поја... Ћутим... Жмурим... У мени расте радост Пролећа... Много мира - много мира... У срцу Свемира...
Нема коментара:
Постави коментар