Наиђе онај малопређашњи молитвени тренутак, када душа добро зна да оно за чим чезне није прво... И та је душа ко најситније зрнце пустињскога песка, у коме више нема некадашње добрте и лепоте... Но, пробуђен је овај молитвени тренутак, како би душа била неком невидљивом нити подстакнута да иште своје искупљење... Но, душа моја не сустиже више то пространство небеске тишине... И даље у ништавности овој пролази моје време... У бескрајном океану ја се не снађох... Извори са којих сам се напајала одједном су постали загађени... Рђом окорело срце моје... Нема ништа сем непроходног пута мога... Ход којим ходам личи на уморно псето... Са ранама се не успињем на Гору Блаженства више ја... Не сустижем Те... Нема сам да бих призвала Свето име Твоје... Ни просветљења, ни очишћења... Ја више не полећем оком вида у просторе са оне стране физике... Нема насладе и свежине небеске... Свеколике невољности претресају и потресају душу моју... И Дух је уморан... Као да је све уништено... И онај мали зрачак Сунца не светли више... Утихне човек под теретом рана својих... Како да Те препознам у болу овом свом...
Нема коментара:
Постави коментар