ОБГРИЗЕМ...

Обгризем друмове 

погледом садашњим 

избегавајући коштицу 

од трешње, да овлаш 

њоме не опечем 

трећи крајнки, па тако 

поднесем и данас оно 

изненађење у првом 

стадијуму среће, 

без предаха, у тишини 

немој, кад напујдам 

свога пса, да те удеси 

и седнем у фотељу, 

темељног сазнања, 

док удари мајске хладноће 

муте бистру воду, а реч 

кржљава посустане 

и одустане, па мисао 

згасне жива, од свих 

ових пролећних зима...