... Непевам песме о доласку пролећних киша: потајно се понадам да ће се све преуредити када тле обасја сјај Сунца. Мада то Сунце које жељно ишчекујемо као да се још није покренуло. Па као да смо прекасно спознали своје немоћи драж. Изгореле су све те жеље у пепелу потонулих надања: тек по која кап кише. Место је загађено: ћутимо. Нема више потребе да се мичемо са места истог. Немамо се више чега присећати. Одшетали смо у различитом смеру. И није више ни прошлост оно што нас архивира у оне дубине потонућа. Долећу гласови још од сванућа. Неки чудни цвркут више не прави ону завесу, под којом су лелујале сенке немих тишина. Јако је хладно и ходати: сада већ претешко, јер смо оковани вратови савијени. Ја се више не сећам.
Моја хартија посустаје: чудесни су звуци довели реч до пресијавања... Које дугме одврнути на цеви заборава.
Тек неколико столећа касније: узвикнућеш другачијим ускликом и ти.
Ту где више ни стрепња неће прекратко: прекрајати изговоре наших речи.
Просто. Те реченице неће помутити свест. Полагано покривам велом прашине презахвална на поученију које примих од тебе. Игре су безначајно ситне у поређењу са сатима који не теку више. Киша више не проваљује облаке сиве. Јесте. Погледајмо некада из даљине. Потом допустимо шапутању да пусти корен у неком другом врту. Ја више нећу закопавати оно што је закопано пре тебе. Нећу откључати ни свануће: биће то још једно обећање мање, а ја ћу повучено наставити даље, са себи равнима и бићу бар за трен она птица сломљеног крила, што ни да мрдне у страну. Одблесак јутра још нећемо ухватити на прозору собе.
Више никад уранити нећемо у онај кутак затрпане тишине и бићемо као згажене тачке на линији избледелог путоказа. Више нисам ни дрво. Престала сам нудити склониште претовареним путницима. Ход мој постао је одвећ отежан и сенкама се не би ваљало смејати: то би болело.
Да долази лето! Ти се више сетити не умеш мајских киша, које су затровале ваздух твоје душе. Више ни ћутање није мој савезник ко некада. Све је отупело лажима. Препознавање отежаних нетражења предусретљиво више неће бити никада и нема те киша која ће опрати коловоз окорелог срца.
Не, ти прећути оно што ти говор није дао испољити пред оним налетом прикривених илузија пред изазовом мојим. Ја више ни нејасности траг не назирем у зеници твога ока. Шта то пречудесно долива кап кише у дубину пустиње ове.
Нема исказа мог. Ја више немам заборав. То негде још жубори река...
Нема коментара:
Постави коментар