1001 помисао окренула лице у страну,
Окаменила ионако тврдоврато срце,
Затиснула уши да не слуша вести из
подсвести, затворила очи да не гледа,
но уста пуста затворити није могла.
Само једна помисао и Реч Жива Твоја
Господе и Боже Славе, дође као мелем
На срце које пре неки дан затрова 1001
Помисао, у пустињи горе пустаре, где
Се љуте звери коте, зубима бесомучно
Шкргућу, вилице згрчене стежу и тако
Све шкрипућу, док болну рану режу.
А та једна силна помисао и сада тиња,
Као неугасива бакља заискри, попут
Развијеног барјака пољем пустим се
Вијори, тихо жубори – избави нас од
Свих невоља Господе Христе Боже.
Нема коментара:
Постави коментар