ДО ДНА ДУШЕ...

Окупале ме капи кишне до дна душе.

Наквашено водом леденом, моје

Шарено одело. Пијем чај од менте за

Умирење. Крај обале речне тржим

Камен под уморну главу, место јастука

Перјаног да ставим. Желим да ме ту

Санак не савлада. Једино чујем шум

Речице зване Врело. Њена вода

Стрмоглаво пада и утиче у модро

Зелену реку Дрину. Јуче на Илиндан

Срела сам  исту ону Циганку од пре

Две године, која ми прорицаше

Судбину. Опет је викала да сам

Много срећна. Беше то трен када ме

Све изненадно удари до дна душе.

Ишла сма низ улицу уморног корака

Носећи на длану претешко зрнце

Прашине. Невидљиве кише Илинданске

Квасиле су моје унутрашње преосетљиво

Биће.  Газила сам одлучним кораком

Сиве тротоаре, са погруженим мислима

Што ме такнуше до дна душе...