С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 23 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

 

Занимљива је судбина вашег очинског дома у Даљу, где сада с` миром почивате у великој гробници поред ваших родитеља и преминуле браће. Априла 1941 ваш очински дом, окупиран је и у њега се сместила немачка народна скупштина. Све беше очувано. Но, када наша ослободилачак војска (Осма војвођанска бригада) упаде у Даљ, ваш дом пострада у међусобним борбама, али је и опљачкан. Све беше разорено.

"По ослобођењу Даља 13 априла 1945 у рушевине нашег дома смешетени су немачки војни заробљеници. Наш лепи баштенски павиљон збрисан је са лица земље. Рођак Стојан Маучевић ми јавља да се у мој дом уселила народна милција и да ми је одузето право власништва на кућу. То ме огорчило. Већ 15 јула 1954 у Осеку сам потписао купопродајни уговор о продаји очевог дома у Даљу. Занавек се тако опростих са својим родним домом. На кући остаде да стоји камена плоча, на којој бише уклесане речи да сам се ту родио. Својина може бити приватна и духовна. У новом добу у којем живимо (комунистичком), правна, приватна својина губи свој некадашњи значај да би постала својином опште заједнице. То се догодило са мојом кућом, али она није престала да и даље буде мојом духовном својином. Она камена плоча, узидана на њој, тапија је те својине".

Године 1937 одржали сте предавања на чешким Универзитетима Брна и Прага. Иза тога 16 година нисте одлазили у иностранство. Године 1953 отишли сте у Рим на конференцију "Инкве" - међународног удружења за проучавање квартара. На истој таквој конференцији присуствовали сте у Бечу 1936. Кренули сте 25 септембра возом за Рим. У возу беше и Срећко Бродар са Универзитета у Љубљани. Воз по обичају застаде у Венецији ради краће паузе, но ви остадосте у возу. Зашто?

"Ту варош видео сам 54 године раније, онда када ми беше 20 година. То беше један од најлепших доживљаја мога живота. Из гондола сам посматрао велелепне палате. Гондоле су сада ишчезле са канала, а замениле су их моторске лађице. Лупетање мотора, смрад бензина, јагма, јурњава - те одлике модерног доба, онемогућавају мирно и неометано уживање у лепотама Венеције. Ето зато".

У Риму се налазите са колегом Петром Стевановићем професором Београдског универзитета. У Риму сте остали 9 дана. Конгрес је свечано отворен 30 августа. ту сте нашли велики број присталица ваше теорије. Један од њих беше геолог Рудолф Граман, који вас упознаје са Хугом Гросом.

"Састадох се са Фридрихом Цојнером, Карлом Тролом, Јозефом Кнауером, Хелмутом Гамсом, Паулом Беком. Ту још бише Франц Јунгханс, Ханс Шпрајцер, Ридигер Герман, Волфганг Гинтер, Макс Пфанштил, Конрад Рихтер, Алберт Карло Блан, који ме упознао са још неколико италијанских научника. Нека имена сам и заборавио".

Ваше предавање спремили сте у Београду и написали сте га на немачком. Присуствовали сте неким предавањима и досађивали сте се, јер су се бавили ситним испитивањима из области геологије и географије. Замолили сте колегу Војислава Мишковића, да ваше предавање преведе на француски. Говорили сте О уделу егзактних наука у ипитивању геолошке прошлости. Дозвољено вам је испрва да говорите колико хоћете, иако су предавања била ограничена на пола сата. Одржали сте предавање 1 септембра, а онда вам је непосредно пред почетак предавања саопштено да имате само 20 минута.

"Почех да читам предавање, но изгубих лакоћу употребе француског језика. Амерички географ Ричард Флинт ухвати ме за руку, прекиде ме и рече да је предавање завршено. Дигао сам рукопис у вис и рекао: Биће штампано. Предао сам то секретарици конгреса. Сретох Блана и рекох му: Ако је моја теорија добра, она ће  живети својом снагом. Почели су сви причати о мом прекинутом предавању. Сви су осуђивали безобзирност Американаца. Остало време искористих да упознам знаменитости Рима".

Видели сте древни Пантеон, Петрову цркву, Форум Романум, Капитол, Колосеум, Амфитеатар, Флавиум, Тријумфалну капију Константинову, Ватикански музеј, Сикстинску капелу. У Београд се враћате 6 септембра. Спремали сте за штампу немачки текст вашег предавања у Риму и његов француски превод.

"Крајем новембра 1954 стиже ми од ректора Велике техничке школе у Бечу службени кат у којем ми саопштава да се 17 децембра 1954 навршава 50 година од онога дана, када ме је та велика школа прогласила доктором техничких наука. Одлучено је да ми се тога датума додели златна докторска диплома, јер сам са успехом радио на развоју техничких наука и тиме подигао углед те велике школе. Био сам у недоумици шта да одговорим. Никако не волим и не подносим да будем предмет славља и слушам како ме други хвале. Васпитан у школи Михаила Петровића, ја бих се таквом приликом осећао као да седим на жеравици. Одговорио сам ректору да нисам у могућности да лично присуствујем заказаној свечаности".

Истога дана су двојици ваших колега додељене такве златне дипломе, а амбасадор наше државе позван беше да у ваше име присуствује свечаности. Докторска златна диплома стигла вам је поштом. Предали сте је библиотеци САН-у. Позвали су вас након свега тога опет из Беча да дођете и одржите макар предавање. Кренули сте 1 јуна 1955.

"Путовао сам у Беч бар 40 пута и то возом. Овога пута путовао сам авионом и стигао у Беч за два сата. Осетих шта је све техника створила. Изашао сам из хотела да видим шта је Беч претрпео од непријатељског бомбардовања. О томе ми је после доста испричао пријатељ Паја Јовановић, који је у Бечу провео 50 година. Беч није само оправио све оштећене или уништене зграде и споменике своје славне прошлости, већ их је поправио и учинио лепшим но што су били".

Свратили сте до драгог пријатеља нашег великог сликара Паје Јовановића. Он је тада својим мајсторским потезом киста насликао како рекосте "ћуп" ваше ученсоти. Паја је управо тих дана напунио 96 година.

"Предавање сам одржао на Техници 3 јуна, на тему - Осврт на студентско доба и инжењерску праксу у Бечу. Говори сам без страха и неусиљено. Одржао сам предавање и на Универзитету 7 јуна, а приређивачи тог предавања били су председник Аустријске академије наука и ректор Универзитета у Бечу. Томе су се придружиле и друге научне установе. На предавање беше позван и амбасадор наше земље. Велики аудиторијум и преко 600 слушалаца. Прикупих снагу да говорим јасно, гласно и разумљиво. Успео сам. Просуо се буран аплауз и много ласкавих речи".

У аустријским новинама изашао је опширан приказ вашег предавања, а након вашег повратка у Београд, уредник једног археолошког часописа објавио је цело ваше предавање... Дружимо се још сутра, а онда следи крај ове наше приче започете с` оне стране јаве... 

 

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 22 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

Из вашег Дневника сазнајемо да сте за писање и коректуру Канона утрошили 539 радних дана. Почео је Други светски рат. Другог априла 1941 одштампан је последњи табак Канона, под надзором Руса Казамарова. Доживели сте и шестоаприлско бомбардовање Београда те 1941.

"Ужасан прасак, тресак и ломљава зауставише ми реч у грлу. Тек после извесног времена вратила ми се способност говора. Разорне бомбе падале су на нашу професорску колонију. Сви су напуштали куће и одлазили. Ја сам одлучио да останем где сам, по математичкој теорији вероватноће која каже да се код много могућих догађаја, један те исти догађај ретко кад узастопно понавља. У склоништу почињмо да се шалимо и смејемо. Ипак смо се преселили на Сењак код Тинкиних рођака, када се пронесе вест да непријатељ стиже Дунавом".

Одлазите до штампарије. Академија беше погођена разорном бомбом, а послужитељ Академије Драги пострада том приликом. И штампарија беше потпуно разорена, а под рушевинама сахрањено ваше дело, од кога вам остаде само по један одштампан примерак сваког табака. Непријатељска војска улази у варош, а ви се враћате у своју кућу. Окружили сте се књигама радећи свој научнички посао.

"Петнаестог маја 1941 један немачки аутомобил зауставио се пред нашом кућом, из кога изађоше два немачка војника, два официра. Били су то ђаци мога пријатеља професора Сергела - доктор Цинк и доктор Рест, млади геолози, које војна управа шаље у Африку да на пустињском бојишту пронађу изворе пијаће воде. Донели су ми његове поздарве. Причао сам им о судбини свога дела, а онда ми на ум паде да дело пошаљем Сергелу у Фрајбург, тако моје дело неће пропасти за науку. Они то одушевљено прихватише и послаше дело поштом. Тако је један примерак мог уништеног дела био срећно спасен".

При рашчишћавању рушевина штампарије нађени су неки неоштећени табаци вашег дела, па су тако само оштећени табаци поново одштампани, додуше на нешто лошијој хартији. У јесен 1941 довршено је штампање Канона, а вама су уручени ауторски примерци. Полако сте обнављали пријатељске везе у немачким научним круговима.

"Немачки музеј у Минхену који је 1937 издао распарву о грађи и развитку Земље, где беше и речи о мојој теорији ледених доба, упутио је 6 октобра 1941 нашој Астрономској опсерваторији писмо у којем саопштава да у својој библиотеци оснива велику збирку портрета истакнутих природњака и техничара и моли да му се за ту збирку пошаље моја слика".

Сваком посетиоцу из немачког научног круга, поклонили сте по један примерак Канона да га однесу у Немачку. Крајем 1942 тамо беше 6-7 ваших примерака. Године 1943 добили сте од Пенкова ђака географа Карла Трола секретара немачког геолошког удружења позив да му пошаљете вашу фотогарфију коју жели да објави у засебној свесци тог часописа, која ће се бавити климом земљине прошлости.

"Био сам у недоумици, па се изговорих да немам такве слике при руци, али ћу се побринути да је набавим. Убрзо дођох у другу неприлику. Маја 1944 посредством немачког научног института у Београду добих два неочекивана позива. Прво писмо беше од проректора минхенског Универзитета, који ме позива да тамо одржим предавање, а други позив беше од декана Филозофског факултета у Бечу сличног садржаја. Најбиранијим речима сам се захвалио на указаној почасти и ставио у изглед да ћу се одазвати крајем новембра. Срећом октобра месеца Београд је ослобођен".

Немачки и шири међународни кругови били су упознати са садржајем вашег дела. Научници су иступали у корист ваше теорије, која је добијала све више на свом значају. Смрт опет почиње да коси ваше пријатеље, али и "противнике". Умире Пенк, а Шпиталер гине. Одлази Кепен и Сергел. Кајлхак и Линке убијени су бомбама англо-америчких авиона. Курт Вегенер и Виктор Конрад су емигрирали у Америку. Озбиљан научни рад у Немачкој беше отежан и готово немогућ. Библиотеке су уништене или разграбљене, а за штампање књига није било хартије.

"Немачка главна пијаца на коју сам износио плодове свога пера, није била у стању да прими производе својих рођених синова. Изгледало ми је да је моја теорија почела западати у заборав, но то беше оптичка варка. Тек ми 1949 стиже 8 расправа које су се бавиле мојом теоријом. Дошле су из Италије. Своје име сам нашао поменуто 116 пута. Римска Академија наука 8 и 9 априла 1949 посветила је своје две седнице проблему ледених доба. Записници тих седница објављени су 1950 засебном свеском. Ту се моје име спомиње 54 пута. Ту је без поговора призната исправност моје теорије и способност њене практичне примене".

Ваш италијански пријатељ Алберто Карло Блан обавестио вас је да је ваша астрономска теорија ледених доба извојевала победу,  а са њом и Еберлови налази на терену. И из других карјева света стижу научне распарве у корист ваше теорије. Енглески нисте никако знали, али сте свуда подвлачили своје име. Од 1944 тих распарва беше 110, а ваше име је споменуто чак 885 пута. Ваша теорија ухватила је дубоке корене у науци и њом се служе и садашње генерације.

"За време окупације писао сам дело Кроз царство наука. Три године радио сам на томе. Мој син је пред рат дипломирао на Правном факултету. Био је у Паризу и спремао се да крочи у дипломатску службу. Био је спортиста и аутомобилиста, а за верем окупације запослио се у једној аутомобилској радионици. Оженио се женом која беше вична женском ручном раду и тако је зарађивала коју пару. Тако преживесмо. Продали смо сувишан намештај, па и Тинкин клавир".

Време немаштине и оскудице. Време у коме беше тешко пронаћи разоноду. Из новина се није могло дознати шта се збива у свету, а слушање страних емисија на радију беше строго забрањено. Ви сте ипак ушли у један круг и тако сте сазнавали шта се све одиграва у свету.

Основан је државни Институт Николе Тесле, чије председник беше Богдан Гавриловић, а основано је и Друштво Николе Тесле. Институт је имао научне циљеве, а Друштво популаризацију науке, на чијем челу беше Славко Бокшан, наш најбољи познавалац Теслиног дела и живота. Просторије друштва биле су у згради код главне поште, на пола пута између Богданове и моје куће. Ту смо се састајали. Млађи чланови ослушкивали су стране емсиије и то су биле наше усмене новине о свему што се у свету догађало".

Том друштву фалио је Михаило Петровић, који беше у ропству у Немачкој. Дозволише му да се после неколико месеци врати. Срели сте га мршавог, но свежег и крепког. Био је вичан да све тегобе поднесе без роптања. Но, њега је наједило то што је Математички институт без вашег знања и допуштења пресељен у нову зграду Универзитета. Кажите још нешто о великану Мики.

"Мика беше скроман. Мрзео је раскош, луксуз и готованство. Задовољавао се најпримитивнијим уживањима. И кад је пао у кревет од слабости, одговарао је увек да је добро. Када га поново запитах како је, он се насмеши  и рече: "Па ваљда сам оболео. Но овакву болест могу свакоме, па и најмилијем, пожелети. Не осећам, ама баш никаквих болова, мирно бдим и добро спавам. Па или ћу оздравити или заспати занавек без муке и бола. А шта би се лепше могло пожелети". Мика се угасио тихо као догорела свећа 8 јуна 1943".

Математичари Универзитета имали су своје зброно место. Ту сте се окупљали једном недељно, у соби нове зграде Универзитета у којој је филозоф Брансилав Петронијевић уселио своју библиотеку. Био је то човек жедан науке и најученија глава. Набављао је књиге властитим средствима. Из тог периода драг ваш колега беше и Богдан Поповић са своја два брата Димитријем и Павлом. Богдан је добро владао језицима и имао је фини осећај за лепоту поезије, сликарства и музике. Када сте му рекли да ће нас бомбардовати савезници (Енглези и Американци), говорио је да је то немогућа мисија. То се ипак десило 16 априла 1944 на први дан православног Васкрса.

"Ја пођох са породицом у Пожаревац, где је мој пашеног, београдски лекар Никола Белосавић имао виноград са малом кућицом. Ту проводимо 3 мирна месеца. Ту сам превео на српски рукопис свога дела Кроз царство наука који беше написан на немачком. Половином јула вратисмо се у Беогард. Немци су се повлачили из Београда. Богдана Поповића затичем бледог, тужног и резигнираног. Рече ми да не жели да живи у овом избезумљеном свету. Покушао сам да га охрабрим. Убрзо је умро. Совјетске трупе приближавају се Београду. Борба око нас трајала је 5 дана. Двадесетог октобра Београд је ослобођен".

Нова зграда Универзитета беше у рушевинама. Немци су пре повлачења запалили своје залихе смештене у подруму и приземљу. Пожар је уништио намештај и дрвене таавнице. Изгореле су библиотеке Математичког института и библиотека Бране Петронијевића. Сва дела, часописи и расправе, та ризница свих ваших знања - изгорела је. Плакали сте и тако ојађени ушли у зграду међу чађаве зидове, док се пепео још пушио. Гледали сте у вечерње небо које беше црвено и румено. Закорачили сте тако у Ново доба, наком свих збивања те 1944... Но, о свему томе ћемо причати сутра...   

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 21 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

Рекли сте да права срећа није  у сластима младости, а ни у плодовима научног рада, већ да срећа јесте у самоме раду. Унутар душе поседовали сте тежњу и нагон ловачког пса. Ту ловачку страст наследили сте од својих предака ловаца и она је неугасиво тињала и у вама. Ловили сте на пољу науке. При лову барут из мозга нисте трошили на ситну дивљач. Тај лове беше мучан, али и драматичан, но ипак вам је причињавао велико задовољство. Чим би завршили један научни рад, размишљали сте где пронаћи нови рад. И кад би остали без научног посла, увек би се појавила нека нова дужност.

"У Земуну се под мојим супернадзором, зидала велика палата Команде ваздухопловства. Имао сам посла и као члан комисије за професорске испите. Био сам изасланик на матури београдске реалке. Имао сам факултетске испите и седнице Универзитетског већа. На једној је мој пријатељ Иван Ђаја изабран за ректора. Он ме замоли да напишем уџбеник Небеске механике, а пошто је Лука Ћеловић завештао велику задужбину Универзитету, постојала су средства за штампање уџбеника. Већ 20 јула 1934 почео сам писати уџбеник, који је објављен крајем јануара 1935".

Петог септембра 1934 са Билимовићем учествовали сте у Атини на Конгресу балканских математичара, где сте одржали предавање на тему проблема померања полова. Највећи утисак на вас оставио је том приликом Акропољ. Када сте завршили уџбеник, били сте срећни. Но, та срећа беше краткорочна. Запитали сте се као и увек - а шта сад? Претурали сте по вашој архиви и тамо налазите започете и још недовршене расправе.

"Радио сам пројекат за подземно положену фабрику новчаница у Топчидеру, али се од тога касније одустало и она је саграђена у Ужицу. Мој посао беше строго поверљиве природе и радио сам без помагача. У том послу исцрпео сам свој очни вид и добих зујање у ушима. Пођох на летовање у Бању Илиџу код Сарајева, где нађох услове за одмор и угодан списатељски рад. Освежио сам се у добром ваздуху, шетњом, купком, свежим пастрмкама и мостарским вином".
Постали сте равнодушни према слави и ауторским хонорарима, јер у животу нисте осетили већу беду немаштине и оскудице. Септембра 1936 одлазите у Беч на састанак Удружења геолога квартарног доба. Ту сте упознали Сегеловог ђака младог геолога Јеврјејина Цојнера, предавача на лондонском Универзитету, који се у својој расправи послужио резултатима ваше теорије и вашим кривама осунчавања. Пошто беше Јеврејин морао је емигрирати из Немачке у Лондон, а имао је и потешкоће да објави расправу на немачком.
"Размислих како да му помогнем. У то доба наша Академија одлучила је да значајније резултате својих радова објављује и на страним језицима. Том задатку служио је Билтен Академије, који је почео да излази 1938 и у којем су објављивани изводи или потпуни преводи на страном језику радова објављених на српском у Гласу Академије. Тако сам објавио своју расправу на немачком Нови резултати астрономске теорије климатских промена. То исто сам учинио и са расправом Цојнеровом, коју сам превео на српски. Обе расправе су изашле 1938 и 1938".
Године 1937 одлазите у Брно и Праг, где на тим чешким Универзитетима држите предавања о астрономској теорији климатских промена. Пошто нисте смели да их одржите на немачком језику, читали сте са хартије на фарнцуском. Ти текстови објављени су 1937 и 1938. Тако се завршио у неку руку ваш 25 година дуг научни рад на теорији климата. Тај јубилеј прославили сте у тишини, једном пријатељском вечером.
"Немачки географ Албрехт Пенк долази 15 маја 1931 у Београд и изражава жељу да жели да ме упозна. Он беше учитељ нашем Цвијићу. Био је одличан посматрач, чист емпиричар, а не теоретичар. Његов свет беше ограничен на површину Земље. Наш Јован Цвијић беше једна од најбољих глава Универзитета. Упознао сам његову бистру и изванредно проницљиву памет, широку душу и пространи видокруг. О космосу нисам са њим могао говорити. Он никако није марио за математичке науке, већ их је ниподаштавао, па чак и радове великог Михаила Петровића. Мика није патио од сујете као други признати научници. Мика је живео срећно и повучено од великог света. У том погледу беше мој узор".
Пенк је поверио другима да "оспоре" вредност ваше теорије. Крајем 1932 у једном географском часопису, географи сеју неповерење према вашој теорији, попут писца Рима, дотад непознате личности науке. Нисте се упуштали у полемику. Пенка сте септембра 1936 у Бечу на конференцији "Инкве" међународног удружења за проучавање квартара, чији је почасни председник био Пенк, изазвали својим мишљењем иако сте ту дошли само као посматрач.
"После Пенковог предавања, дигох се са свога места и јавих за реч. Мој говор је озлоједио Пенка. Рекао је да одбацује моју теорију. Треперио је од гнева. Пословник није дозвољавао да поново узмем реч. Ја сам ћуато. Било ми је јасно да је између нас избио сукоб, који се неће окончати све док живи Пенк и његове присталице. Многи су ми прилазили да ме поздарве и да ми кажу да су поборници моје теорије. Цојнер ме позвао на своје предавање и ту ми даје реч да кажем све што ми је на души. Нисам то урадио".
Из Беча навраћате у Грац код Кепена, који је на све то рекао: "Вода ће, тећи даље јер чињенице се не могу уништити, па макар оне биле и трошни шљунак са врхунца Штауфенберга". У штампаним извештајима конгреса цео Пенков испад предан је забораву. Пенк се о вашој теорији изјаснио тек 1938. Тако сте се и измирили.
"Пенк ме у расправи поменуо 60 пута. Нашао је само неколико безначајних грешака у тој безбројној таблици. Те таблице сам исправио и захвалио Пенку на томе, а Пенку не остаде ништа друго но да призна исправност мојих таблица. Пенк је моје дело ставио у ред канона - неопозивих прописа и на свечан начин одао признање мом делу. Он се и даље по питању практичне примене мојих таблица изражавао скептично. Остао је при свом убеђењу да је његово рашчлањавање леденог доба једино исправно и да то није у пуном свом обиму могло бити изазвано секуларним променама осунчавања земље. У препирку геолога нисам се хтео, а ни могао мешати".
Климатолог Валтер Вунт и геолог Волфганг Сергел одговорили су место вас на Пенкове замрке. Вунт је написао приказ ваших Нових резултата астрономске теорије климатских промена. Вунт је успео да резултате ваше теорије учини приступачним и неупућенима у математичке науке. Тако је поступио и Сергел  у свом делу Ледено доба 1938, у коме је поменуо ваше име 22 пута.
"Зато ми беше сувишно да лично иступам у одбрану своје теорије. Боље да то други чине. Вунтов приказ нашао је снажног одјека. Из свих крајева света научници траже моју расправу. Иамо сам свега 50 отисака. Замислио сам да своје радове о палеоклиматском проблему, којих беше 28, прикупим и објавим. Своје дело поделио сам на 6 великих одељака и назаво сам га Канон осунчавања земље. Написао сам га на немачком".
Дело сте 27 марта 1939 приказали на скупу Академије природних наука. Дело је одштампано на немачком језику као посебно издање Академије. У ваздуху се осећао Други светкси рат. Радили сте без одмора и предаха. Помагале су вам колеге Билимовић и Жардецки. Дело је одштампано на 660 страна великог формата. Све је завршено 1941. Но, шта се даље догодило са делом највећег аутора рођеног у Даљу, причаћемо сутра даље...  
     

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 20 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

Крајем јануара 1926 долазе вам у посету два млада инжењера Команде ваздухопловства Ферић и Бетиније, које је послао генерал Станојловић. Они вам саопштише да Команда приступа изградњи аеродрома у Бежанији, Краљеву, Скопљу, Мостару, Загребу и Панчеву. Требало је начинити двојне хангаре од армираног бетона са распонима од 35 и 40 метара. Беше то онда највећа грађевина те врсте у целој држави. Генерал Станојловић вас позива на договор.

"Нисам се могао оглушити о тај позив. Пођох у Петроварадин где се налазила Команда. Потписао сам споразум о сарадњи. Први радови отпочели су на Бежанији и у Краљеву. Моја породица оде на 2 месеца у Киб, а ја лето проведох на аеродромима Бежаније и Краљева. Увече сам се освежавао жупским вином и месом са роштиља. Преморен физичким напорима, заспао бих као заклан".

На иницијативу декана Филозофског факултета Владе Петковића, саграђени су појединачни станови за 50-ак професора и другог особља Универзитета, касније названи - професорска колонија. Пројекат беше дело Светозара Јовановића. Но, ви сте урадили пројекат за вашу кућу, по свом ћефу, са дебљим зидовима и степеницама блажег нагиба. Убрзо се ангажујете и за још неке занимљиве послове.

"Октобра 1926 две недеље проводим на новосаграђеном друму Краљево-Рашка. Године 1927 имао сам посао у Управи монопола у Кавадару, а 1931 у Чапљини. Команда морнарице послала ме 1928 у Сплит и Дувље, а 1931 у Боку Которску, када сам свартио и до Дубровника. Народна банка послала ме 1932 у Битољ".

Стрепели сте да ће вас сва та силна путовања ометати у даљем научном раду и тако умањити продуктивност, што се ипак није десили, откријте нам и зашто?

"Непрекидан научни рад умара наш мождани апарат и тиме слаби и његову интуицију, главни извор стваралаштва, док га повремени прекиди посла освежавају. То је чинио и мој колега Михаило Петровић бавећи се рибарством. Тај његов споредни позив био је користан. Важно је та два позива не радити у исти мах, већ алтернативно. Користио сам лулу и дуван за освежавање можданог апарата".

Кућне посете нисте примали пре 18 сати и нисте дозвољавали да вас ометају у научном раду. Посете су морале бити заказане телефенским договором. Већ после 22 сата лежали сте у кревету. Пре спавања прочиатли би бечке новине или неку књигу лепе књижевности. Најтеже су вам падали одласци на крсне славе, али сте и то решили. Ви сте се одрекли тога, а место вас и даље су одлазили Тинка и Васко. Само сте код Богдана и Мике одлазили на славу. Здравље вас је беспрекорно служило. Никада вас није болела глава.

"Сем две-три краткотрајне грипе. Стално запослена глава, но никад преоптерећена, вршила је своја посла не само без поговора, већ са видним задовољством".

Крајем јуна 1927 Кепен вас писмено обавештава да спрема велику научну енциклопедију Приручник климатологије, у 5 томова, у сарадњи са 30-ак првокласних научника, у издању берлинске издавачке куће. Пошто Кепену беше 81 година, за сарадника је узео минхенског метеоролога младог Гајгера. Кепен је ипак дочекао завршетак тог дела, а лично је ускочио уместо руских научника, којима је комунистичка државна власт забранила сарадњу.

"Позвао је Кепен и мене за сарадника. Срели смо се у Кибу. Позвао је за сарадника и Јеврејина професора Виктора Конрада метеоролога. Кад су Аустријанци освојили Београд Конрада је Војна управа окупиране Србије поставила за управника метеоролошке опсерваторије у Београду. Ту је провео 3 године и у издању бечке Академије наука објавио генералне податке и прву студију о клими Србије. Сва тројица споразумели смо се врло одбро о садржају и обиму сарадње на Приручнику климатологије".

Враћате се у Београд одакле Кепену шаљете свој рад, а он га прихвата без иземне. Двадесетчетвртог новембра 1927 потписали сте уговор са издавачком књижаром. Истог месеца, стиже вам још један позив за сарадњу.

"Иста берлинска издавачка кућа Браће Борнтрегер хтела је да изда Приручник климатологије. Научне установе и опсерваторије појавише се за претплатнике. То их определи да приступе издавању приручника геофизике, па су се обратили Бену Гутенбергу професору универзитета у Дармштату и геофизичару. Гутенберг ми у писму саопштава да ће на пројекту радити 40 научника и дело ће изаћи у 10 великих томова. Позива ме на сарадњу. Ја сам то одбио рекавши да ме је Кепен већ ангажовао. Но, Гутенберг то није уважио. Хтео је моју сарадњу. Радити у исти мах два велика посла! Двадесетосмог јанура 1928 потписао сам уговор сарадње на Гутенберговом Приручнику".

Та два велика посла завршили сте за 10 година. За тај рад у Београду није било литературе, па сте 16 маја 1928 отишли за Берлин. У научним круговима дочекани сте пријатељски и срдачно. Имали сте одличне услове за рад, па вам остаде времена и за берлинске музеје и оперу. Посао сте завршили и пре замишљеног рока. Из Берлина свраћате на 2 дана у Минхен, као и у Грац код Кепена и Вегенера.

"Тада сам им саопштио да имам потпун преглед и коначан суд о питању померања полова. За та 2 дана што сам их ту провео, Вегенер ми изложи све што зна о саставу земљине коре. Од силног чињеничног материјала, долазило је за мене у обзир само оно што се дало похватати у математичке обрасце и што је имало механичког значаја. Вегенер је веровао у моју довитљивост и то да ћу наћи механички узрок померању полова. Испрати ме је до трамвајске сатнице. Више га никад нисам видео. Настрадао је таргично у експедицији на Гренланду".

Ујка Васа умире и ви опет осетисте слабост и неизвесност. Сви ваши покровитељи умиру један за другим: Чубер, Брик и чика Андрија. Имали сте 50 година. Били сте доброг здравља, богатог животног искуства и са великом дозом самопоуздања.

"Извадих из архива свој првобитни немачки написан рукопис своје Математичке теорије топлотних појава, који је довршен пре 10 година. Многе делове тог рукописа могао сам преписати без икакве измене за Кепенов Приручник климатологије. Отпочео сам посао служећи се писаћом машином. Оцењени са техничке стране, моји рукописи стекоше признања издавача и слагача. Од 100-тине рукописа моји су били најбоље опремљени. Кепен долази у Београд. Показао сам му рукопис. Био је врло задовољан. Са њим сам био у живој преписци 20 година".

Главна тема вашег рада на Кепеновом Приручнику била је наша Земља са њеном садашњом климом и климом њене прошлости. Први одељак бави се теоријом осунчавања Земље, други одељак - утицајем Земљине атмосфере на осунчавање Земљине површине и проблемом математичке климе, а трећи одељак - доби наслов Астрономска теорија климатских промена.

"Нашао сам се пред питањем чијим обрасцима за израчунавање секуларних промена астрономских елемената наше Земље да се послужим - Стоквеловим или Леверијеовим. Посаветовах се са колегом Војиславом Мишковићем, који је опремио, уредио и подигао на ранг савремених европских опсерваторија и нашу беогардску. Морао сам причекати да Мишковић изврши израчунавања секуларних промена астрономских елемената земљине путање. Уговорени термин померих са Кепеном за још 4 месеца. Мишковић је изабрао два најспособнија помоћника Митриновића и Фемпла. Крајем новембра 1929 предаде ми готова израчунавања, изврешна за временски интервал од минулих 600 хиљада година".

Четвртог маја 1930 одлазите у Грац и предајете Кепену рукопис. Тај ваш рад издат је као засебна књига под називом Математичка климатологија и Астрономска теорија климатских промена. То дело преведено је и на руски, када је 1939 издато од стране Државног издавачког завода у Москви. Половином јуна 1930 кренули сте са породицом на летовање. Стигли сте у Инзбрук у варош где је ваша наука доживела своје прво јавно признање. Остали сте 2 дана, а онда сте отишли за Швајцарску у Луцерн.

"Одавно сам желео да видим ту варош и језера на којима лежи. Опловисмо лађом цело језеро. Пођосмо даље железницом, па опет седосмо на лађу и искрцасмо се на француској обали Женевског језера у Тонон. Васко је завршио малу матуру и немачким језико владао је добро. Овде дођосмо да научи и француски. Ту ми стижу из Берлина коректуре првих тек сложених табака моје Математичке климатологије. Гутенберг је ишчекивао мој први прилог његовом Приручнику. Но, ствар није била тако једноставна".

Знали сте да Приручник није намењен астрономима од струке, већ геофизичарима. У тој својој обради послужили сте се оруђем векторске анализе. Радили сте по цео дан. Ујутру и увече на кратко би сте се прошетали променадом дуж језера.

"Једног дана над језером угледах огромни дугуљасти балон Цепелинов како у свом лету прелеће језеро. Тај балон беше право чудо аеронаутике, но кратког века. Ондашњи авиони, малецки лептирићи према том џину, убрзо га наткрилише својом брзином, окретношћу и поузданошћу. Давид савлада Голијата! Крајем јула заврших рукопис за Гутенбергов Приручник. Отишли смо до Женеве, где смо последњи пут Тинка и ја ту били пре 30 година. Ту се зидала велелепна палата нација".

Вратили сте се у Београд из прескупе Швајцарске. Откуцали сте рад на машини и проследили га Гутенбергу. Са почетком јесени осетили сте премор од убрзаног научног рада. Неопходан вам беше духовни одмор и рад који неће оптерећивати мождани апарат. Срећом дошао је нови посао.

"Команда ваздухопловства позива ме да надзирем довршење великих засвођених армиранобетонских кровова на бежанијском аеродрому. Свако јутро ишао сам лађом у Земун, а та вожња Савом и Дунавом освежавала је моје преморене живце. Фијакером сам стизао на аеродром. Напрезао сам ноге по градилишту, али сам одмарао главу. После ручка припалио бих лулу и уз турску кафу написао у Грађевински дневник своје примедбе, замерке и наређења".

На аеродрому сте посматрали једно повеће јато рода и шта сте уочили?

"Уверио сам се посматрајући њихове кругове, да је лет птица лепши и гипкији од лета најокретнијих авиона. Био је ту и облак комараца, од којих смо се спашавали бекством".

Ту сте провели око 6 недеља, укључујући и одласке на друге аеродроме. Почетком зиме враћате се научном раду. Радили сте на другом одељку вашег прилога за Гутенбергов Приручник, који је носио наслов Обртања Земље.

"У њему сам модернијим оруђем векторске анализе обрадио класичну теорију обртања Земље, при том дубоко завирио у те појаве и ту нашао одскочну даску са које сам могао запловити и у проблем секуларног кретања Земљиних полова. Тај одељак завршио сам јула 1931".

 

    

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 19 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

Када је Тони Рела био доцент Универзитета у Грацу, упознао је Вегенера, редовног професора Метеорологије и Геофизике. Вегенер је познат и по томе што је заједно са братом Куртом, априла 1906 извршио лет у балону, у трајању од 52 сата. Вегенер је ишао у експедиције на Гренланд.

"Вегенер није имао нарочита укуса ни изразита талента за математиче науке. Био је оштар посматрач природе и борбена духа. Публиковао је дело Термодинамика атмосфере и прве основе своје теорије померања континената. То дело је Вегенер пре објављивања послао Кепену, а убрзо Вегенер постаје Кепенов зет. Године 1915 Вегенер објављује дело Постанак континената и океана. Они су 1924 заједно довршили своје дело Климати Земљине прошлости, које је изашло пред Конгрес немачких природњака и лекара у Инсбруку. Тони ме позива на тај конгрес".

Том приликом сте упознали Вегенера лично у једној пивари. Држао је велику криглу пива, а у зубима лулу. Био је у друштву свога брата Курта, Хајнриха и Фикера, свог претходника на катедри у Грацу и још два метеоролога из Берлина. Они су вас већ познавали преко ваше књиге из 1920. Сутрадан отишли сте на његово предавање.

"У току предавања Вегенер је поменуо моје име и дело из 1920. Кад спомену моје име, поцрвенех преко ушију, а одахнух душом када се слушаоница поново замрачи. На платну се појавише 3 криве што сам их израчунао и послао Кепену. Вегенер је о својој властитој теорији померања континената говорио скромно и уздржано, али о мојим кривама, говорио је повишеним нагласком и са доста елана. Мојој сарадњи посветио је велики део свог предавања и толико признања".

То предавање изазвало је велики утисак и након њега повела се краћа дискусија. Ви сте побегли из слушаонице, повучени у страну, док се гужва не разиђе, а и да не би постали предмет пажње учесника конгреса. Требали сте поћи на уговорени састанак са Вегенером, али нисте могли да се сетите назива гостионице. Случајно сте срели бившег колегу из предузећа Питела - Ериха Милера и са њим сте отишли на пиво.

"Након свега хтео сам поћи да обиђем пензионисаног професора Чубера, но на конгресу сам сазнао да је Чубер тешко оболео и да му је мождана кап ослабила моћ говора. Одустао сам од те посете. Нисам имао храбрости да тако силну памет и знање, сада гледам скрхану и оронулу".

Вратили сте се у Београд у породичну кућу. Чекали су вас "ситнији" научни радови, хрпа писама, дописница, посмтних објава, неплаћених рачуна, расправа страних научника, службених аката, позива на стручна мишљења и техничке експертизе. Последње поглавље вашег дела које се бави температуром планета, ушло је пре осталих поглавља у научну литературу и резултати су 1925 саопштени у ширем обиму.

"Од 1921-1924 амерички астрономи су хтели да директим мерењем топлотних количина што их емитују површине Месеца, Меркура, Венере, Марса и осталих планета одреде њихове температуре, да их докуче мерењем топлотних количина што их њихове површине емитују и шаљу нама. Топлота Сунчевих зракова је много приступачнија мерењу, него топлотно зрачење осталих небеских тела. Но, Американци изгледа нису познавали резултате мога дела, ако су их и познавали, веровали су својим осетљивим апаратима више него компликованом математичком апарату мога дела".

Чувени немачки астроном Рудолф Селигер објавио је шири извештај о питању температура планетских површина, а скоро половина тог извештаја била је посвећена вашој теорији. Иако је изнета у скарћеном облику, пренета је успешно. Он је закључио да су ваши резултати поузданији од америчких мерења, а да су њихова мерења потврдила оно што сте пре њих докучили и објаснили.

"Тај неочекивани брзи успех мога дела подстакао ме је да га допуним решењем још којег конкретног проблема. И код спољних планета Јупитера, Сатурна, Урана и нептуна која се налазе у још зажареном стању, може се применити ова теорија. Моја испитивања о земљиној праатмосфери објавио сам на немачком 1931".

У фиоци радног астала имали сте започето дело, а недовршено. Наиме, Српска књижевна задруга својим Поучником позвала вас је да напишете књигу која би читаоце увела у свет астрономије. Радо сте се одазвали томе. Хтели сте тековине астрономије да изложите на лак и разумљив начин. Но, на једној од седница СКЗ један угледан члан, професор гимназије и народни посланик земљорадничке странке, ту одлуку изврће критици.

"Он је рекао да СКЗ треба да издаје књиге за широке сеоске масе, а не књиге о звездама. После те критике, коју сам дознао из новина, увидех да дело какво сам замишљао није било за нашу примитивну средину. Рукопис сам бацио у фиоку. Имао сам хитније послове. Године 1924 изабран сам за правог чалана Српске краљевске академије и припремао сам своју приступну беседу за 7 март 1925 на тему Календар земљине прошлости".

Радећи на расправи о питању астрономских теорија ледених доба, објављеној 1914 у Раду Југословенске академије, утрошили сте 7 година научног рада. Његова математичка теорија могла се применити и на испитивање климата и других планета о чему говори и ваше засебно дело Математичка теорија топлотних појава проузрокованих Сунчевим зрацима. Урадили сте половину посла и чекали сте да историчари Земље наставе.

"Астрономија може да нам каже и оно што ће тек бити. У току идућих 26100 година у нашим крајевима и средњој Европи лета ће постати све топлија. Мом предавању присуствовао је и Патријарх Димитрије са још неколико валдика. Пришли су да ми честитају. Верујем да су били изненађени кад дознаше да је мој календар Земљине прошлости ступио у примену, пре но што сам га израдио за њихову цркву".

Јула 1925 свраћате у Грац код Владимира Кепена и Вегенера, на путу за Киб. Тада вам је Кепен признао да жали више од вас, што одлуке цариградског конгреса нису спроведене у живот. Ваша Тинка је тада први пут посетила Грац.

"Грац је мирна варош и веома ми се допала. Као инжењер долазио сам неколико пута овамо. Нашао бих овде дивно друштво када бих се преселио. Овај стари град одувек беше рај пензионера и нарочито је удешен за старце. Велики парк са стазама и удобним клупама. Када остарим радо бих овде довршио своје дане. То би могло бити 1934 када ћу имати 35 година службе. Могао бих се повући у пензију и преселиту у Грац, а да ми Васко овде студира Технику".

У лето 1925 провели сте 3 месеца у Кибу. Ту сте се увек враћали као ласта у своје старо гнездо. Ту вас посећују пријатељи - архитекта Шентал и Михаило Петровић. Тог лета урадили сте и један већи рачунски посао за Гувернман Туниса. Управник ботаничке баште Беф хтео је да испита везу између жарког осунчавања тог афричког тла и раста и доприноса појединог биља.

"Извршио сам та израчунавања. Добио сам благодарност, леп хонорар и туниски орден "Нишан-Ифтикар" са арапски китњасто написаном дипломом и њеним француским преводом... Шетајући по шуми, далеко од света, замишљао сам да путујем по васиони. Одлазио сам у древну прошлост. Ишао сам и до Марса. Путовао сам кроз векове и време. После вечере, изгубио бих се из веселог друштва, са чашом вина и припаљеном лулом. Гледао сам у звездано небо. Настављао сам замишљена путовања по небу. Упознао сам тако 4 младе, миле и лепе девојке. То ме довело на идеју да своје замишљене доживљаје поделим са једном замишљеном младом познаницом и опишем их у виду писама упућених њој. Други септембар 1925 - почетак моје списатељске каријере. Писао сам на немачком".

Вратили сте се у Београд. Превели сте писма на српски. Три године писма су излазила месечно у летопису Матице српске. Године 1928 писма су скупљена у целину, у засебно издање Матице српске. Дело је објављено под називом "Кроз васиону и векове". То је ваше најуспелије дело, гледано по броју штампаних и распродатих примерака. Изашло је и на српском и на немачком језику. О том делу у јавности дневне штампе није било ни речи. Но, читалачка публика, нарочито женски део публике, дочека дело са симпатијом и прочита га са очигледним уживањем. 
"Понека од читатељки, раздрагана сентименталном топлином тих писама, а у илузији да сам их њој упућивао, одговори ми писмом сличне, нежне, садржине. Али га не потписа. Ваљда је моје дело схватила као уџбеник љубавне кореспонденције па се њиме хтела да увежба за каснију употребу. Но, сличан, па и још јачи ефекат имало је немачко издање тих мојих писама. Немачке читатељке су биле храбрије, па су се потписивале пуни именом и саопштавале ми тачну адресу у очекивању продужења те љубавне преписке. Но заборавише да додају оно што би ме највише интересовало: своју фотогарфију или број својих година. Зато су моји одговори били само учтиво-захвалне садржине".  

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 18 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

Поред науке и професорског позива, ваша разонода беше путовање, боравак у природи и уметност. Београдску климу ваш син и супруга нису баш најбоље подносили. Зато сте 1919 спас од жеге потражили на Бледском језеру.

"Најотменије летовалиште. Лепо плаветно језеро. Зелени брегови. Кристална вода, но језовито хладна. Шумски ваздух и мисли освежене дахом природе. У скученој хотелској соби сам се досађивао, а досада не одмара већ умара као што је познато".

Идуће лето 1920 провели сте у Бечу, где наилазите на врло срдачан пријем. Рат није угасио, а ни помутио ранија пријатељства. У то време наш динар беше златна валута у Бечу, па сте и те дане описали као златне дане. Упознали сте се са једним одличним физичаром, кога сте хтели довести на Универзитет, јер је такав стручњак недостајао Београду.

"Беше то млади Рабинович Хазелеров рођак, који беше рад доћи у Београд, а пошто му је пољски био матерњи језик, могао је брзо научити српски. Но, све се изјаловило. Рабинович оде за професора у Лавов, а Београд остаде без стручног физичара".

Од 1920-1932 (9 лета заредом) проводите у летовалишту Кибу. Тамо сте одлазили и за неке божићне празнике. Нова омиљена дестинација од 1921 постаје и Семеринг, чувен по својој железници из 1848-1854. Зна се да је Аустрија прва на свету изградила брдску железницу.

"Пругу је пројектовао венецијанац Карло Гега. У дивљини природе, у стрмо стење, провалије, у столетне шуме и корита брдских потока уплела је техника свој рукотвор и њиме их повезала у хармоничну целину, у песму, у оду природи и људском духу. На висини од 896 метара положена је главна железничка станица Семеринга".

После доручка са штапом у руци одлазили сте у свакодневну шетњу по шуми, а враћали сте се тек за ручак.

"Шума је храм, светилиште природе, неоскрнављено човечјом руком. Поприште слободе, ваздуха, и узраста биља и живих створова. Природа их подиже, негује и храни, без учешћа човековог. Све ту расте и живи по своме ћефу: борови, јеле, букве, жбуње, папрати, печурке и дивљач. Човек је те нерегистроване житеље шума који живе без личне карте увелико истребио. Ипак сам при свакој шетњи виђао хитре веверице, којег детлића, коју совуљагу како дрема, којег зекана, а једанпут и дивљег срндаћа".

После ручка седели сте на тераси. Ту сте читали, размишљали и писали. Пред залазак Сунца, са супругом и сином одлазили сте у вечерњу шетњу. Да се вратимо опет на причу о Бечу. Тамо сте били посредник за нека наша грађевинска предузећа и набављали сте фабричке уређаје и опрему.

"Дошао је и нов начин градње. Печена цигла замењена је шупљим бетонским блоковима. Написао сам чланак о новом начину грађена у Техничком листу. У Бечу купих за јефтине паре разне грађевинске машине, мешалице за бетон, багер за вађење речног шљунка са својим половним парком. Снадбео сам се  и новом научном и забавном литературом. Набавио сам и кожну гарнитуру за своју собу са великим писаћим столом и библиотеком. Платих је 234 хиљаде аустријских круна што беше свега 5500 динара. Такав намештај не бих могао купити у Београду ни по 5 пута већој цени. Добро ме очерупаше при царињењу".

Слободно време проводили сте у библиотеци Техничке велике школе. Посећивали сте бечке музеје и друге знаменитости. После рата отворене су и одаје двора аустријских царева. Били сте зачуђени скромношћу неких соба. На поду једен собе беше стари ћилим. Зидове су покривали скупоцени гоблени.

"Намештај беше леп и украсан, но очајно неудобан. Не видех ниједан кутак где би се човек могао повући и тишину, ниједну фотељу у коју би се могао удобно завалити и размишљати, ниједан сточић на који би могао положити књигу или хартију. И нигде ниједну књигу. У чему су проводили своје време некадашњи становници царског двора?".

У бечкој опери затичете нову послератну публику. Били су то ратни богаташи, лишени уметничког разумевања. Позориште је и даље стајало на висини старог задатка. Беч беше уметнички центар средње Европе.

"У Бечу сам 1908 купио своје прво наливперо Ватерманове марке и служио се њиме све до 1941, а да га никада нисам морао дати на оправку. Све што сам у току те 33 године написао или срачунао, исцурило је из тог пера. И друго перо које сам набавио беше исте марке".

И ја сам од једног господина (сада покојног чика Миће) добила на дар перо исте марке и њиме уписивала незаборавне часове од септембра 2001. Добих га ту негде на поечтку 2000. Сада перо стоји у фиоци...

"Први џепни календар купио сам 1924 и он ми је послужио као дневник. Бележио сам у њега из дана у дан најважније догађаје, а понајчешће предмет мог научног рада. Тај обичај остаде ми и до данас. Вратио сам се прекинутом научном раду о другом постулату теорије релативитета и о променљивом сјају двојних звезда. То беше нови научни замашни посао и решавање новог космичког проблема. Двадесетпрвог априла 1924 предао сам Академији на штампање расправу о том предмету".

Пошли сте у Даљ да прославите Ђурђевдан, но ваш син се напрасно и тешко разболео. Одсуствовали сте из Београда добрих 5 месеци. Одлазите свега пар пута до Београда. Двадесетпетог маја на столу Универзитета затичете Кепенову пошиљку. Беше то коректура Кепен-Вегенерових дела, који су садржавали ваш дијаграм и пропратни текст. Ви сте требали да све још једном прегледате и додате ако шта треба и пошаљете што пре назад, јер је дело већ у штампи.

"При мом другом свраћању у Београд 10 јуна, министар просвете Светозар Прибићевић ми говори да ме на испите зрелости шаље у Загреб и није се обазирао много на моју невољу што ми је син болестан. Рече само да и у Загребу има одличних лекара. И 13 јуна пошао сам у Загреб. Доктор препоручи да сина 3 месеца одведем на брдску висину. Отишли смо у Кибу. У Загребу сам као министарски изасланик љубазно дочекан. Већ 1 јула били смо на Кибу и тамо остали 3 месеца. Мелем чистог брдског ваздуха освежи нам душу и напоји је надом".

Одмор и сунчање су јако неопходни. Лежати сатима, ћутати, дремати или читати. Свеж брдски ваздух јесте одличан подстрекач апетита. Безбрижност и веселост. Ово су само неки од ваших премудрих животних искустава и поучних савета. Па да их услишимо... 

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 17 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

О јесени 1920 пошли сте након 5 година са породицом у очев дом у Даљ. Кућа је захтевала поправку, јер је кров прокишњавао. Имање сте искрчили од корова, а за месец дана и кућа је препокривена новим кровом. Ту сте провели 4 месеца. У Даљ изнова одлазите тек после две године. Тада вам у госте долазе пријатељи са Универзитета - Павле Поповић и Тихомир Ђорђевић. Том приликом сте добар део књига из даљске библиотеке поклонили Тики за Српски семинар филозофског факултета.

"Ни 1923 нисам ишао у Даљ, јер сам био заузет око питања реформе нашег календара, о чему ћемо говорити касније. У Даљ одлазимо тек 1924, где смо прославили нашу славу Ђурђевдан. Ту се Васко разболео. На Семерингу се опоравио и излечио. Летовали смо убудуће на аустријским брдима, место у славонској равници. Мој брат, који се оженио 1917 и живео у Сарајеву као професор гимназије, са женом и две ћерке, проводио је летње распусте у Даљу. Тако је наш очински дом опет оживео. Ја сам 1927 сазидао кућу у професорској колонији у Београду".

Новим законом и уредбом 1919 Универзитет добија 3 нова факултета: Медицински, Пољопривредни и Богословски (који сам и ја завршила замислите). Указ о вашем постављењу за редовног професора потписан је 29 септембра 1919, чиме сте добили ранг, али се материјални положај није поправио. Плата беше 6 пута већа, али динар је изгубио своју некадашњу вредност. Удобан живот био је неопходан за неометан научни рад.

"Бавио сам се климом планете, што ми није доносило ни пребијене паре. Инжењери Београда су млатили милионе, но тај посао могао је радити сваки осредњи техничар. Али што ја нереална сањалица стекнем у науци, остаће и иза моје смрти".

У Београду започиње грађевинска златна грозница, за коју је било доброг материјала у изобиљу, али је недостајало радне и стручне снаге. Тако се 1921 порушила ново сазидана зграда за биоскоп и тако су пострадала 3 радника. Били сте на увиђају као експерт и запањисте се незнањем и нестручношћу грађевинара. Својим знањем одазивали сте се на неке од послова и вршили сте надзор свих рачуна и предрачуна. Набројте само неке од важнијих послова.

"Команда ваздухопловста - на аеродромима на Бежанији, Загребу, Скопљу, Краљеву, Панчеву и Земуну. Управа монопола - фабрика дувана у Нишу и стоваришта дувана у Скопљу, Велесу, Кавадару и Чапљини. Народна банка - фабрика новчаница у Топчидеру и филијале у Скопљу и Битољу. Министарство војске и морнарице и Министарство финансија. Аграрна и Хипотекарна банка... Многе позиве на сарадњу сам одбио, да се не бих отуђио од главног позива - науке. Двадесет година био сам тражена личност за такве послове, па и онда када је било стручних инжењера да ме замене".

Били сте препоштени у сваком смислу... Око 30 руских емиграната, међу којима беше и научних радника, нашли су утичиште на Универзитету. На ваш предлог за редовног професора Реалне механике изабарн је Антон Билимовић 1920. Предавали сте Теоријску физику и Небеску механику. Млади руски емигрант Вјачеслав Жардецки бива постављен за доцента Теоријске физике, а ви се посвећујете само Небеској механици. Било је то златно доба математичких наука на Универзитету.

"Живели смо у највећој слози и љубави. Године 1923 у наш круг долази Војислав Мишковић, који беше астроном на опсерваторији Марсеја и Нице. Одатле је на мој предлог позван за ванредног професора Астрономије на нашем факултету. У Београду је подигао велику астрономску Опсерваторију. Једном месечно имали смо седаљку и рибарску вечеру код Мике Аласа. Проглашен сам за правог члана Српске краљевске академије 1925, а од 1920 био сам њен дописни члан, као и дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности. Школске 1926/27 био сам декан Филозофског факултета".

Собу на Увиверзитету користили сте за нучни рад, где сте имали преко 100-тину књига. Подвлачили сте важнија места и дописивали сте примедбе, а разнобојним оловкама нијансирали сте текст. На полеђини сваке књиге написали би да сте ви одговорни за то "варварско" дело и унакарађење. Тако сте се сналазили брже и подсећали свега важнијега. У Другом светском рату те књиге су уништене.

"После довршења моје Математичке теорије топлотних појава, стигла је главна пошиљка мојих књига срећно у Париз у издавачку књижару Готије-Вилар. Почеше стизати први одјеци. Већ 1921 стални секретар Француске академије обратио је пажњу присутних и на моје дело. Немачки Математички часопис даје опширан приказ мога дела. За време штампања четвртог издања Хановог Уџбеника Метеорологије, уђоше у то велико дело резултати мојих израчунавања Земљине соларне климе. Знао сам да то још не значи светло дана. Многе замашније тековине науке, чекале су до потпуног признања и прихватања деценије. Ако је моје дело стваран допринос науци, оно ће наћи свој пут без ичије помоћи, препоруке и похвале".

Ваша генијална интуиција, помогла вам је да погледом продрете у дубину васионе. Напрезали сте очи и гледали далеко. Прво велико дело писали сте 10 година.

"Учини ми се да разабирам шта се ту збива. Од тог гледања ухвати ме вртоглавица и спопаде језа. Ошамућен вратих се кући. Целу ноћ проведох у бунилу. Сутрадан вратих се у стање трезвеног научника".

Из овог научног рада, отргао вас је један неочекиван догађај априла 1923, када сте на асталу затекли писмо Минисатрства вера. Било је речи о реформи старог јулијанског календара. Министар вера Љуба Јовановић уз турску кафу, која је дивно замирисала, чита вам позив Васељенског Патријарха у Цариград. Добили сте строго поверљиве информације, које и данас не саопштавате, али се оне могу назрети из вашег писања, али и вашег ћутања. Имали сте месец дана за припрему.

"Црква је зазирала да се послужи тековинама позитивне науке. Мислите ли да Црква и даље од тога зазире? Но, други делегат за цариградски конгрес био је црногорски митрополит Гаврило Дожић. Он ме позва у Патријаршију на договр. Ручали смо. Тада ми је уручен пројекат реформе Максима Трпковића (такав какав је - а беше никакав) - да га поднесем конгресу као предлог СПЦ. Мој услов беше да имам право да у питањима научне природе изложим и заступам астрономску науку".

Путовали сте орјент-експресом и успут проучавали Трпковићев пројекат, но он се служио старим примитивним средствима. Синод СПЦ је усвојио његово гледиште и нисте имали права да му се опирете. Спријатељили сте се са Митрополитом Дожићем.

"Рекох му да би требало нетачни и застарели пасхални рачун цркве заменити тачним астрономским, а он ми рече да такав предлог не поднесемо ми, већ да сачекамо да то уради неко други, а онда да ја кажем своје мишљење. У Цариград стижемо 2 маја. Ту смо провели 6 недеља. Свеправославни црквени сабор састао се у Фанару".

Српска делегација поднесе као предлог СПЦ Трпковићев пројекат календарске реформе. Но када објаснисте да 2000 година по јулијанском календару неће бити преступна, а по грегоријанском хоће, опште мишљење би да се предлог СПЦ не може усвојити. Питање календара би обустављено. Док су се бавили другим саборским питањима, вама је поверено да нађете излаз из тешког стања у које је запало календарско питање.

"Лутао сам по Босфору и Мраморном мору. Размишљао сам. Сину ми кроз главу спасоносна мисао. Треба створити такав календар који потпуно одговара захтевима науке, али подесити његов ход тако да се не одвоји напречац од грегоријанског (како је то Трпковић предлагао), већ се постарати да савије у страну тек онда када грегоријански календар почне испољавати своју нетачност - а то ће бити 2800 године".

Како сте решили проблем израчунавања празновања Васкрса?

"Био сам у обавези према СПЦ да поднесем Трпковићев пројекат пасхалног рачуна. Но када је он одбачен, а Митрополит визијски Антим предложио да се Ускрс одређује астрономским рачуном, имао сам слободне руке да својим пројектом календарске реформе предложим све што ми је изгледало најцелисходније. Израдио сам нов предлог српске делегације и пројекат за измену календара, који је потписао Митрополит Дожић. Стављен је на двени ред 23 маја 1923, по коме ће се нови календар подударати са календаром западних цркава све до 2800 године".

Ваш предлог је једногласно усвојен 30 маја, а 8 јуна 1923 потписаше га сви опуномоћеници учесници цариградског конгреса. Остало је још да све аутокефалне православне цркве прихвате календарску одлуку и нови календар спроведу у живот. Враћате се у Београд и подносите извештај Српској краљевској академији, која је објавила вашу расправу. Изашао је о томе и краћи чланак у астрономском немачком часопису. И коначно шта је урадила СПЦ?

"Архијерејски Сабор СПЦ септембра 1923 у Сремским Карловцима је спровођење те одлуке одложио за доцније. И ево, још мало можемо прославити свечани јубилеј - 100-годишњицу нечијег "неуспеха и неуспешности". Одлука Из Цариграда није спроведена у живот. Остаде то као прибелешка сачувана за моје потомство, у великој немачкој енциклопедији у Мајеровом лексикону - па да се тиме задовољим".

Дадајем за крај данашњег разговора да је Часни Синод на челу са Патријархом Мелетијем вашу сарадњу са великим уважавањем описао као просвећену, корисну и најозбиљнију сардњу икада, којом је срећно и потпуно решено једно од првих задатака конгреса у Цариграду, чиме су вам упућене све похвале, честитке и захвалности...

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 16 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

Некада сте трску из Нежидерског језера уграђивали у своје армиранобетонске таванице, а сада је ту у варошици Нојсидел био смештен заточенички логор држављана Србије, међу које сте били увршетни и ви. Распоредише вас у категорију интелектуалаца. Са вама се тада у логорској соби нађоше: 3 глумца загребачког Казалишта, 4 правника загребачког Свеучилишта, по један: фармацеут, типограф, трговачки помоћник и келнер - бивши робијаш Панта, који је додат вашем друштву као послужитељ.

"Међу глумцима био је првак загребачке драме Бора Рашковић, кога сам знао још из детињства и Александар Бинички, брат капелника музике краљеве гарде, мој познаник из Београда. Робијаш Панта беше изванредно меког срца. Она 4 правника били су Црногорци - симпатични и интелигентни младићи. Смештај беше добар и добро смо храњени. Имали смо слободу кретања у кругу логора. Лепе јесење дане проводили смо шетајући по дворишту. Посматрао сам јата дивљих гусака. У соби смо играли домина или шаха".

Логорски дани били су једнолични и монотони. Чамили сте у свој тој неизвесности. Најгора беше беспослица. Нисте знали за шта да користити своју мисаону машину (мозак), која није саздана да би била у неактивном стању. Бринули сте за Тинку. Ваше мисли постајале су све тамније. Више вас ни шах није могао разонодити, па престајете да га играте. Завидели сте пекарима  и куварима на занимању. Услед снега биле су онемогућене и шетње по дворишту.

"Поче да ме мучи бесаница. Од ње је још патио Бора Рашковић. Пред Митровдан позваше ме у канцеларију Управе логора. Укопах се кад угледах Тинку. Заплакасмо обоје. Рече ми да ће мољакати за моје ослобођење, па ако треба и Фрању Јосифа лично. Њена посета омекшала је моје срце, које је почело да тупи. Унела је зрачак наде у моју душу. У мени се одвијала борба између очајања и наде. Осетио сам сву тежину робовања. И Тинкина писма из Беча била су малодушна и тужна. Логорски живот бивао је све тежи. Харала је болест и смрт".

Тинка је у Бечу радила на вашем ослобођењу. Када је за ваш положај испричала професору Чуберу, он беше запрепашћен. Чубер је имао зета хабзбуршког надвојводу и везе у високим војним круговима Аустрије. Мада се вама чини да је у томе извесних заслуга имао и капетан Чобан, пореклом Србин, ађутант аустријског министра рата Кробатина. И ујка Васа је отишао истим поводом у Пешту мађарском министру-председнику грофу Стефану Тиси. Ваша молба је уважена и ви сте пуштени из заточеничког логора. Допуштено вам је да живите у Будимпешти.

"Пуштен сам из логора на католички Бадњи дан 1914 са толико срдачности. Дозвољено ми је да живим у Будимпешти. Опет сам стајао на обали Дунава - свог највернијег пријатеља. Дунав беше леп и мио, што је умиривало моје усплахирене живце. Од заточеника опет сам постао научник. Стигла је и Тинка. Она седе за клавир, а ја за сто. Окупљали смо се у кафани "Континентал" у близини Парламента. Долазио је ту: ујка Васа, Едо Лукинић, Светозар Прибићевић. Одлазио сам у мађарску Академију наука, у тај храм и светилиште, да окрепим душу и веру у истину. Била је то моја радионица за научни посао. Одлазио сам и до Централног метеоролошког института".

Са Тинком сте одлазили у пештанску оперу. У Пешти Тинка остаје у благословеном стању. Ратне догађаје пратите из штампе. Ваша мајка је 1915 преминула у Даљу на Аранђеловдан, у 59-ој години живота, после дуге и тешке болести. Нови очај. На католички Божић 1915 родио се ваш син, кога је након 3 месеца крстио ваш кум Едо Лукинић. Име је добио по вашем поочиму ујка Василију. Имање у Даљу морали сте продати.

"Још у току 1915 довршио сам у његовим главним цртама рукопис свог дела писаног на немачком. Опет сам био без духовног занимања. Објави загребачка Југословенска академија у своме "Раду" једну моју расправу, а потом још неколико захваљујући Гаври Манојловићу. Те расправе објављене за време рата имале су ограничен круг читалаца. Светски рат ме је присилио да дело не распарчавам, већ да га објавим у целини".

Прерађивали сте дело у миру и без журбе. Половином 1917 дело беше довршено. Послали сте дело Чуберу на оцену, које затим Чубер шаље свом издавачу на штампање у Лајпциг, тада највеће издавачко предузеће за дела математичког садржаја. Почетком 1918 дело је стигло на у ред за штампање, али хартије није било довољно. Тај посао је преузело друго предузеће у Берлину. Убрзо добијате и један посао.

"У Пешти је живео архитекта Милан Харминц, Србин словачког порекла. Пре рата сазидао је нову велику зграду "Текелијанум". У то доба повери му један много богат Словак да на најлепшем вису планине Татре подигне модеран санаторијум за грудоболне. Била је то раскошна и модерна шестоспратница. Харминц пројекат односи статичару Вили Обристу Швајцарцу. Но, он се уплашио тог тешког задатка и препоручио је мене. Прихватио сам посао, а већ 1 децембра 1917 био сам на градилишту. Тинка је оболела на плућима, па се лечила на Високом Татру изнад 2600 метара, чак 3 месеца, где се и излечила у старом санаторијуму у близини кога је ницао овај нови. У Обристовом бироу радио сам још неке компликоване пројекте".

Првог децембра 1918 проглашено је особођење и уједињење у Државу СХС. Примирјем у Компјењу рат је дефинитивно завршен. Желели сте да се што пре вратите са породицом у Београд. Вратили сте се удобним путничким паробродом "Гизела", на којој се вијорила енглеска застава. Била је то она иста бела лађа којом сте пошли на свадбено путовање. Добили сте луксузан салон. У Београд сте стигли 15 марта 1919. Тако се окончао ваш петогодишњи буран медени месец.

"Не цени никога по спољашњости, већ по души његовој! Колико је та стара пословица тачна, уверих се када се из лепе беле лађе, искрцах на савску обалу Београда. Затичем рушевине и бедно стање, а ипак ми је све изгледало величанствено у тим херојски задобијеним ранама. Наш стан беше нетакнут. Отишао сам до Универзитета. Био је у рушевинама. У неоштећеној соби затекао са, пријатеља-проректора Богдана Гавриловића. Велики део професора још се није вратио у Београд, а предавања би почела када се зграда доведе у испарвно стање".

На згради Универзитета била је постављена антена за примање часовних сигнала одашиљаних са Ајфеловог торња из Париза, па није чудо што беше мета бомбардовања. Та једногласна и лакомислена одлука донета без много размишљања од старне челника Универзитета, била је, потпуно се слажем са вама - велика глупост. У каквом стању беше Математички смеинар?

"Полице су биле препуне књига, а на столу је лежао новосачињени инвентар. Бројеви се нису подударали са бројевима старог инвентара, који сам ја лично сачинио. Било је 100 књига више, а ево и зашто. Године 1914, пре избијања рата, добио сам сепарате својих двеју расправа објављених у немачким "Аналима физике". Нисам из разаслао и они остадоше у Семинару. Аустријски сачинитељ новог инвентара заведе сваки њихов примерак под засебним бројем и зато је било 100 књига више. Књиге су биле у добром стању".

Са Универзитета пошли сте даље кроз варош. Срели сте много познаника, али су вам за око западале и старе познанице, посебно она једна коју сте упознали пре Тинке и која вам се много допадала. На Теразијама срећете ујка Васу. Срели сте и Прибићевића. Кога још срећета тога дан у Београду?

"Кума Еду Лукинића, који тада беше министар Пошта и телеграфа. Барона Јоцу Рајачића који ме поздрави и саопшти ми да је мој очински дом у Даљу остао неоштећен. Затим Гавру Манојловића који ми донесе поздраве од Варићака и позив да дело што сам написао за време рата, предам Академији на објављивање и то на француском језику".

Ваш повратак у Беогард прославили сте једном вечером у вашем дому, на коју позивате ујку, кума и Прибићевића. И баш том приликом Прибићевић вас позива у своју странку на место народног посланика. Прибрали сте се, испразнили чашу и рекли - шта?

"Много вам хвала на вашем поверњу и пријатељском осећању према мени. Пошао сам другим путем којим ме воде моје способности или моја љубав. Наука је моја законита жена, њој ћу остати веран целога живота. Остајем и даље неполитична личност".

Нека се и овим вашим дивним речима, сада, као и онда, заврши наш данашњи разговор... До сутра... Идем да наставим са ишчитавањем синоћ започетог вашег предивног дела "Корз васиону и векове"...   

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 15 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

 

Нисте ни помишљали да оснујете породицу, но београдска средина у којој сте сада живели, није могла да се помири са тим, па су у вама видели на сваком кораку новог брачног кандидата. Око вас беше много проводаџија. Упознали сте захваљујући томе гомилу младих девојака. Но, пошто сте били лакомислени по питању брака, добар део тих девојака се на вашу радост поудавао.

"Децембра 1913 одлазим до Беча. Упознао сам се том приликом са потребном научном литературом из Теоријске физике. Љубазно сам примљен од бечких физичара: Хазенерла, Еренхафта и Франка (наследника Ајнштајна на Универзитету у Прагу). Обновио сам старе пријатељске везе са породицом Рела. Присуствово сам Тонијевој промоцији за доктора филозофије, а Атилио је 1910 погинуо. Након тога завршавам у омиљеној бечкој кафани где сам размишљо о великом проблему - проблему брака".

Супруга вашег пријатеља Станоја Станојевића и сестра вашег колеге Алексе Белића - Олга, упознала вас је са једном отменом госпођицом, која се срећом и вама допала. Била је лепа и имућна. Звала се Христина, а сви су је звали од милоште - Тинка. Рођена у Шапцу 12 марта 1884, од оца Милоша Топузовића и мајке Милеве Јовановић. Савршено је говорила француски и немачки. Одлично је свирала клавир, а имала је и школован глас, па је заносно певала.

"Станоје и Олга упознаше ме у "Москви" са Тинком и њеном сестром Данком. Добили смо позив да дођемо на Тинкину славу Светога Луку, која је падала за неколико дана. Кад је Тинка запевала, био сам очаран њеним гласом. После неколико дана Станоје  и Олга позваше ме на поверљив разговор и рекоше ми да имам рђаву репутацију. Био сам забезекнут. Олга ми затим рече да Тинка има гомилу одличних просилаца. Олга је беснела на мене и говорила ми да се никад нећу оженити. Но, ја као нежења врло сам се добро осећао. Олга је тражила да се изјасним - јесу ли моје намере према Тинки озбиљне. Размишљао сам пар дана. Затим сам отишао у тај Беч, да се мало охладим".

И управо у омиљеној бечкој кафани присећате се тог разговора. Требали сте да саопштите дефинитивну одлуку, а још нисте. Тинка вам се много допадала и све време вашег боравка у Бечу размишљате о њој. Није био проблем уклопити се у тај нови живот са њој - знали сте добро. Имали сте други проблем. Бринули сте шта ће бити са вашом науком, са вашим великим делом, које изискује велику духовну концентрацију. Нудио вам се угодан друштвени живот, али ваам се није престајало бити научник.

"Био сам пред избором: или брак или наука. У Бечу управо тада стиже из Америке вест да је соларна константа измерена и тиме више није било сметње успеху мога дела. У библиотеци сам видео да су други научници обратили пажњу проблему којим сам се и ја бавио. Нисам смео задоцнити. Питао сам се и да ли ће Тинка поред толико просилаца хтети баш мене. Морао сам донети коначну одлуку".

По четврти пут слушате извођење бетовенове Пете симфоније, која вам је од свих 9 била најмилија. У току тог музичког момента, у вама је пукла коначна одлука. Одлучили сте да се не жените. Из Беча сте упутили Тинки љубазну дописницу са поздравима чиме сте се опростили од ње и пожелеи јој сву брачну срећу са неким другим. По доласку у Београд, рекли сте Олги да немате намеру да се жените. Увукли сте се у своју собу и написали сте расправу о термичкој конструкцији Марсове атмосфере.

"Те године зима беше ванредно хладна и оштра, а у Београду су се славиле и прослављале победе наше војске. На неке игранке и балове морао сам отићи: дворски бал, светосавска игранка Универзитета, словенски костимирани бал и приредбе у Официрском дому. Ту сам сретао и Тинку. Одиграли би по који плес. Нисам јој се удварао. Разговарали смо о музици о књижевности: неусиљено, искрено и пријатељски".

Нисте се тражили, али сваки пут би се обострано обрадовали када би се и срели. Случај би уредио да се нађете на улици или у књижари или негде другде. Ваши сусрети постајали су све чешћи и чешћи. Упознавали сте се све боље и боље.

"Тинка беше отворена и искрена. Разговарали смо као два добра пријатеља. Њена младост није била ружичаста као што се причало и мислило. Упознала је све озбиљности живота. Била је храбра и пожртвована. Волела је забаву, књигу, а нарочито музику. На пролеће скоро сваки дан излазили смо у шетњу после мојих предавања. Моји студенти приметише моју усплахиреност и заљубљеност. И колеге су то приметиле. Водила ме нека невидљива сила, којој се нисам могао одупрети. Природа беше јача од хладног расуђивања. Отишао сам у Даљ и рекао шта ми се дешава. Мајка и ујак су се обрадовали".

Телефоном позивате Тинку и најављујете своју посету. Обукли сте се, лепо дотерали, припремили краћу љубавну изјаву просидбе и закуцали на њена врата. Просидба је уследила у њеном салону. Руке јој обасипате пољупцима. Загрлили сте се страсно и снажно. О вашој веридби сутрадан цео Београд је брујао. А када изађосте на улицу на сваком кораку су вам само једва честитали. Решили сте да утекнете у Ботаничку башту на једну осамљену клупу.

"Башта беше у пуном цвету. Небо плаво и весело. Ваздух пун мириса. Тинка лепа и весела, у новој хаљини од финог материјала, савршеног кроја и укуса, управо стигла из Париза. Озарена сунцем и веселим осмехом изгледала је заносно. Ја сам се поред ње осећао срећним".

Потом сте сакупили сва неопходна документа за венчање. Станоја узесте за кума, а Павла Вујевића за старог свата.

"Венчали смо се 1(14) јуна 1914. Тинка је обукла бели летњи костим, који ће послужити и венчању и свадбеном путовању. Венчасмо се у Вазнесењској цркви на брзу руку. Све је ишло убрзаним током. Седосмо у воз и кретосмо на свадбено путовање. У Новом Саду чекали смо белу лађу "Гизелу" која нас одвезе до Вуковара. У топлом даљском гнезду затече нас бура Првог светског рата. Тако су наши планови и рачуни да одемо до Беча и Женеве поремећени. А планирали смо да све изгледа лепо, тачно и поуздано".

И ја се слажем са вама да је сарајевски атентат био само изговор за Први светски рат. На дан атентата били сте у Београду, ради одржавања испита. Станоје вам говори да мирно идете назад у Даљ. Послушали сте га и тако допали ропства.

"И војводу српске војске Радомира Путника објава рата затиче у Карлсбаду, а председник владе Никола Пашић не опомену га на време да се врати у Србију. Читао сам да је војвода хтео да изврши самоубиство када му саопштише да је заробљеник, али су га спечили у томе. Када су мене одвели у Осек да преноћим у среском суду, аустријске власти су се понашале каваљерски. Путнику дозволише да оде у Србију, а мени дадоше да живим у свом даљском дому у интернацији. Одузели су ми ловачку пушку. Ратне догађаје пратио сам из бечких, загребачких и осечких новина".

Приметно беше замуцкивање тадашње штампе о догађајима у Србији, где се од 16-19 августа одиграла Церска битка. Пре него што су новине признале аустријски пораз, ви сте сазнали тачно дешавање од једног очевидца.

"Наше коње и запрегу мобилисаше, но пошто кочијаш Стева беше стар за рат, нађоше једног сељака и упутише га у Србију. После 4 недеље он се вратио. Причао нам је како је возио тим колима неког аустријског генерала и шта се све ту дешавало. Данули смо душом и били смо расположени. Клавир је засвирао. Тинка је запевала, а ја сам се вратио научном раду. Седео сам на обали Дунава, размишљао и писао. Улаз Срба у Срем узбудио је све духове. Војне власти нардише да се сви Срби заробљеници евакуишу из ратне зоне".

По вас је дошао жандар из Осјека, да би вас спровео у гарнизонски затвор. Било му је наређено да вас веже ланцима, но он вам је само обавио руке њима.

"Сви држављани Србије који се затекоше у Хрватској и Славонији прикупљени су у једном заједничком заточеничком логору. Тамничар ме дочекао љубазно и сместио у једну засебну собу. Та усамљена соба, далека од људске граје, била је ко створена за научни рад. Била је то јединствена прилика, коју је требало искористити. Наставио сам започети рад на космичком проблему. Узех перо и стадох да пишем и рачунам. Тај рад ишао ми је изванредно добро".

Тинка вам у затвор доноси питу, а ви јој рекосте да би било боље да вам је донела комад сланине. После загрљаја и пољупца, саопштава вам да ће сутра са вама у Карловац у заточенички логор и да је то све уредила преко ујка Васе. 

"Пристао сам једино да седи у Карловцу у вароши, док сам ја у логору, тако ће бити у мојој близини и биће ми кориснија. У Карловцу у логору: немаштина, прљавштина, смрад, јад и очајање. Још у возу сазнао сам за немачки пораз на Марни и то ми је улило нешто мало наде. Безбројне буве скакутале су посвуда по логору. Видео сам да је најбоље отупети према свему, обуставити сваку мисао и осећај".

Ту сте зауставили време, па вам се чинило да сунце обустаља свој дневни ход. Једино се ноћ овековечила унутар зидина логора. Ту сте увидели да је време релативан појам и да не тече за све људе подједнако и истом брзином. Први дан заточења изгледао вам је дужи него све те проживљене године ваше младости.

"Тинка ми доноси у логор чорбу са пилећим месом и рече да је ишла до Загреба. Нашла је адвоката Еду Лукинића, који је написао писмо за подбана. То писмо је однела лично подбану и била је љубазно дочекана. Лукинић је написао нову молбу, па уколико је усвоје бићу пуштен на слободу да живим у Карловцу".

Тако се десило. У Карловцу сте проживели 5 недеља у миру и забораву.

"Разоноду сам нашао у научном раду и тај рад јесте добро напредовао. Са Едом смо се спријатељили за цео живот. Но, 21 октобра у Управи града ми саопштише да морам поћи у Нежидер - логор где се прикупљају сви грађани Србије који се затекоше у Хрватској. Том наређењу није било приговора. Тинки рекох да иде у Даљ или у Швајцарску код сестре Данке"...