Неразумно размишљање неизмерно
Попут рђе нагриза мисао. Отиче
Мисао низ реку у кишно предвечерје.
Пожелети себи нешто лепо одавно
Већ није могуће. Чују се необични
Звукови разбеснелих громова. Призор
Вредан неизмерног страхопоштовања.
Лица и очи које срећем више нису
Доброћудни. Вештачки осмеси попут
Уштиркане крпе висе. Лажна усиљена
Пријатељства личе на парадаиз из
Пластеника. Све на силу сазрело и
Кисело. Теку све теже и теже речи
Досадне кише. Уснула радост, а
Срце празно. Проналазим тек по
Неку мрвицу сумње и сијасет
Неразумно неизмерног размишљања…
Нема коментара:
Постави коментар