ЈУЛСКО ВЕЧЕ...

Промичу капи кишне уличним

Тротоарима, радознало одзвањајући.

Немо око посматрача, занесено, сањиво.

Ко зна о чему сада размишља? Са

Помало ироничним осмехом или боље

Речено подсмехом, стоји закопано

За тешко тле под дрхтавим ногама.

Капи кишне марширале су отресито

Једна за другом, држећи се за руке.

Град пуст. Само по која авет изашла

На улични тротоар. Рано се смрачило

И смркло над поспаним градом. Сенке

Плешу и поскакују као лишће на ветру.

Капи кишне од радости многе бризнуше

У плач. Немо око посматрача благосиљало

Је овај узвишени тренутак. Беше то још

Једно у низу јулско вече, уз мноштво

Радости и неописиве среће...