Непрозирност и надаље одзвања
а превазиђене су све верзије
и аверзије лежерности
и што нисам она прилика
и мелодија хармонике
јер ми се више не можемо
ни наслутити
о кризо Поезије
и схвати ћемо се тек
изван токова непосредности
кад све игре постхумно подстакнемо
на плач и смех
са много више напора
и без филозофских звања
па поверљиво бесмислени
и умањени
и ометани
скочимо у тотални апсурд
у предворје реалности
сводећи своје свакодневно постојање
на неколико оспоравајућих теза...
Нема коментара:
Постави коментар