ESENCIJALNI ZAČINI...

Najlakše je nekoga okriviti, nego pohvaliti...U mom srcu uvek ima mesta za još jedno novo razočaranje...Ako sam sama iskusila svu bol ovoga sveta, valjda ću i sama iskusiti i zadovolljstvo ovoga sveta...Suživost u zajedništvu podrazumeva opstanak i bitisanje među mnoštvom tuđih i svojih mana... a to j jako teško i nepodnošljivo svakom samotnjaku...Kad jednog čoveka uhvatite u laži, budite ubeđeni da to nije njegova prva laž...Pohlepa i zavist mrcvare životnu snagu...Posle kiše dolazi sneg...Savest je kočnica svih naših nepromišljenih postupaka... pa tako ko ima iole savesti, zna kako treba da se usmeri i usredsredi...Skromnost ismevaju... aroganciju veličaju...Bol, patnja i razočaranje jesu esencijalni začini naših života...U malim svakodnevnim gotovo beznačajnim stvarima ogleda se naše pomaganje drugome...Kao što ne nastavljamo tuđe rečenice koje su završene znakom interpunkcije... isto tako te ljude ne ometamo dok nešto govore...Ja nisam od onih koji sa 40 žele da urade sve ono što nisu uradili sa 30 godina....Ja sam neizmerno srećna, ali samo zato što sam Ja tako odlučila...Ukoliko vam ruke drhte ne prinosite ustima prepunu čašu...Ja sam izabrallla da u ovom životu budem nemi posmatrač, a ne da učestvujem na neki od načina u njemu...Onaj ko posumnja u naše reči, posumnjaće i u naša dela...Pobedili ste starog protivnika, samo onda kada mu ne dozvolite novu priliku da započne sa vama svađu...Naš ovozemaljski život bi trebao da se iščitava u stvaranja biti, a nikako u kopiranju...Postoje svega 3 najbitnije stvari u ovozemaljskom životu:

1. radost

2. pomaganje drugom

3. poštenje

Mi kao ljudi ne znamo baš u svakoj prilici ili neprilici mnogo toga reći... no dakako mi kao ljudi bi trebali da nikad ne izgovorimo nešto što se može okarakterisati kao suvišak srca i svake izlazeće reči...

"ŠTO DUŽE ŽIVITE, VIŠE VIDITE...ŠTO VIŠE VIDITE, VIŠE ZNATE"..."NEUSPEH JE MANJI ZLOČIN OD NEAMBICIOZNOSTI"...Džaba me sabotiraju sad kad sam ih razotkrila..."NEMOJTE NIKOGA POVREDITI"..."SVAKA OSOBA MORA IZAĆI IZ SOPSTVENE RUPE"..."PRONAĐITE SE U SADAŠNJOSTI"...Nisam zaboravila - posle ručka pravim palačinke...Ovaj naš život ovde i sada ne bi trebalo svesti samo na puko ostavljanje utisaka, već neizbrisivih otisaka...Umorna sam kao prebijeno pseto...Pošto je tanka linija između prijatelja i neprijatelja... Ja sam odlučila... Ne treba mi ni jedan ni drugi..."NEPRIJATELJ ĆE SE SLOŽITI SA VAMA, A PRIJATELJ ĆE SE SVAĐATI" - došapnu mi mudra Sova...Sreća jeste kad čovek radi samo po svome...Nemogućim stvarima ne treba se rugati...I radost i tuga izviru sa istog izvora...Jedini način da ostanete nepromenjeni jeste da živite po starim obrascima...Što više nečemu težimo, sve manje postižemo...Ja ne znam da volim... i biće da sam sada izgovorila vrhunsku mudrost ili glupost - svejedno... A i da znam - neću...Ljude mogu promeniti i stvari koje se nisu dogodile...Veoma često se treba lišiti većine osnovnih životnih potreba u ovom ispraznom životu...Ja sam što jesam... Ja sam ko jesam...i tebi ne moram da se sviđam...Ako me ne poštuješ, mora da me mrziš potajno...Nad opustelim horizontom prava linija koju ocrtava odblesak mesečine... Mirno je jezero... Mirno je more... Mirne su vode... Tuda ne proleću ni ptice... Linija ćuti... Tišina se nad njom rasprostire... I tu i dašak vetra stojički ćuti... Zaleđenost jedne tišine... Zaleđenost trenutka... Samo sjaj mesečine pulsira nad linijom života... To je samo retko viđena lepota... Prizor koji tišinom raseca vreme... Tamo je svejedno da li smrkava ili sviće... Linija je nepomičnom lepotom zarobljena i mesečinom zdrobljena do nepomičnosti... Ipak tu još jedino reč uspeva da se oljušti o hridi prave linije života...U kamenu zatičem onu silinu i snagu kojom i reč gruva omamljena mesečevim sjajem... Čudni su uticaji oseke i plime... Neke prozore zatamljene kao da nema više ko da izbriše... U svakom prozoru mesečeva senka titra... To mesečev odblesak negde u nekom srcu igra... Srećom svetle su nam noći i to nam je od velike pomoći, ali i moći... Mesečina se ničim ne može ugroziti... Čudne su te skrivene suštine mesečevog jezgra... U tom blještavom mesečevom magnetu, ipak nečeg doista kao da ima... No, koliko je snažno ili važno...Samo na čas zbuniti ili uzjoguniti suštinu besmisla sa snebivajućim smeškom nije doista teško... Pred okršajem sudbine zle, mirisali smo trag svoje poražene iznemoglosti... Opasnosti smo pljunuli u lice... I prepoznali smo sopstvene ubice... I pesma nam se sada vijori, dok se od nas polagano udaljuju nasrtljivi kamioni... Pa, tako podsmešljivo kruženje u krug zarad prapočetka ispočetka... Ne, to mesečeve energije odvlače pažnju u nedogled neponovljivog trenutka...Sve malopređašnje varnice, zameniću samo na čas za novonastale varke iskričave zna se... Istine su nešto nalik na varke male... I sloboda stiha mora da počiva bar na dve tri varke... I nebom su letele umorne čavke... I vedrina i sudbina - sve su nam to najlepše varke... I rodbina i sloboda... Istina je da varka neka oko mesečevog žutog oreola titra... Ko to ustvari varkama se igra... I veličina vekova slavnih ništa drugo do varka... Zidamo najvišu kulu ne od karata, već od varke i pesme čavke... Neka su nam proste i lake sve naše varke, a i čavke...Mesečina je podgrejala sve naše reke bisernim sjajem svojih zraka... I noć stihove piše... Hartiju ne zatvara... Čudesan prostor i vreme... Reči su ničije nicale iz ničega u ništa o nikome... I kiše nisu stale iako biše posve male... To prostor i vreme konačno nađe kljč za razumevanje nesmotreno postavljenih zagonetki i zamki u vrletima krša...Koračati u inat neprohodnosti kao kroz neopevanost još nesročenog stiha... Čudna jeste to prošlost bez snage da uskovitla podzemne struje i vode... Laž u pobedonosnoj prevagi na tasu vage života odnosi prevagu... Zamišljenost jednog potonuća tako izmigolji na površinu jezera... Još nas do nekih stupnjeva ozari suština svetoplotnog jezgra... Tu gde je reč još jedino retka i sveta... Prosvetljenje... Ozarenje... I odlazak u neprikosnovene tišine i ćutanje... Tek da se rasvetli prostor i vreme od svake osvetničke senke...Neshvatljivost požrtvovanja zaslepljuje lepotu mesečevog sjaja... Istine lepljive kao da su sve manje prihvatljive... Makar da su neuhvatljive... Dobro jeste sve dok su prepoznatljive... Prkose u inat svemu... To reči laskave uleću kao leptirica u letu... Kruženjem uzbuniti nezbunjene... I tako velelepni pokret krila u stih ovekovečiti... Za život nezaboravnosti i lepotu trenutka... U inat svemu...Prečicom kotrlajmo poluistine kao zamenu za istine... Biće da su to samo mrve mesečevog odbleska unutar avlija bez čuvara... Neminovnost izrovanog puta... Iz te širine treba prepoznati podmukle divljine... Istine kotrljamo niz drumove kaljave... To neka neopisiva umornost nadrasta sivilo dana, koje dobismo mešanjem crnih i belih boja...Mesec nad čestarom, obasipa tanano senke u mrtvilu polusna, napredak u prazno, sve do ruba poznanja kroz polusumrak sna, gde promaja pristiže za stranice, te sve prirodne slepe stanice, napretka u prazno.....Reč ima Nobelovac: "Lepota odlazi i gubi se lako. Ništa u životu nije stalno, a to - manje od svega. Lepota čili. To i ne može da traje. Otišla je lepota"."Jer svak hoće da živi nadoknađujući izgubljeno ili stičući novo, da živi svojim životom, na svoj način i na prostoru na kome se zatekao, pa makar taj prostor ne bio širi od podlanice, između dve vojske u prolazu"."Pa ipak, život ne stoji na mestu, kao što se to čini nemoćnim ljudima, i ničija sila i moć nije tako jaka i trajna kao što izgleda onima koji hoće ili moraju da je trpe"........I kad se čovek osvrne u nazad, bar za malo, shvati da nije trebalo sebe od samoga sebe toliko otuđiti i prilično unakaziti svom tom presurovom religioznošću (da ne kažem debelo usađenom pobožnošću)... Što bi većina velikih pisaca samo kratko rekla: trebalo je naprosto sebi i sebe radi živeti... Samo živeti...''Живот је прича, коју идиот прича, пуна крика и беса, а не значи ништа''...