Za sutra nisam najavlia, osmislila, a ni obećala ništa... a šta ću... ne znam... ostaje da se nagađa... Televiziraću se...Prošla godina stala je u nešto slika i 50 sekundi filma... ove godine od gugla očekujem više minuta, bolju muziku i dosta slika... za desetak dana stiže moj najnoviji gugl klip ili kako sam preživela i proživela 2015-u... jedva čekam... i ovo je bila rekordna godina po broju ubačenih fotografija znam pouzdano...Od vajkada Justicija je bila slepa..."...milioni ljudi slobodni su samo onoliko koliko je svaki od njih, pojedinačno izdvojen, slobodan"..."Hegel, ako se dobro sjećam, kaže: "U mislima sam slobodan, pošto ostajem pri sebi samome""..."Neka svi ljudi (gosti) budu primljeni kao sam Isus Hristos"..."U svijetu nejednakih, opet, jednako vide samo oni koji nište i ne vide"...Andrić: "...na ljutu ranu, ljutu travu... Što ne boli, to i ne liječi"."U takvim časovima činilo mi se da je naš lični život samo ternutak u tom dugom padanju koje još traje, jedan trenutak u vremenu između osude koaj je izrečena gore u visinama i njenog izvršenja koje nas očekuje negde dole. A to vreme traje vekovima. Tako - mislio sam dalje, - sva znana i neznana istorija čovekova možda i nije drugo do to padanje kome je početak zaboravljen, a kraj neostvaren i nedogledan. Tako m iljudi jednako padamo, i tako će nam i daleko potomstvo padati, jer nismo dosegli dno toga pakla na koji smo osuđeni. U toku toga strmoglavog leta, koji smatramo našim postojanjem, mi stvaramo i razaramo, uživamo i patimo, bolujemo, starimo i umiremo. A naša unutarnja muka - to je nejasna svest da je sav naš život samo neprekidno survavanje, sa tamnim uzrokom na početku, a sva naša nada u neodređenoj i bolnoj pomisli o nekom tvrdom tlu na kraju, na kome ćemo, razmrskani, najposle naći smirenje u nepostojanju"."Veličina (i strahota) ljudske sudbine nije samo u načinu na koji čovek dolazi na svet ni u tome kako se teško bori za svoje održanje, i kako brzo odlazi pod zemlju, gubeći sve svoje i sebe sama. Ta veličina i ta strahota ogledaju se, čini mi se, isto toliko u kobnoj snazi čovekove mašte, u njegovoj sposobnosti da, tako sitan i slab, prolazan i ugrožen, zamisli i istka svetove i odnose koji su prema njemu isto ono što okeani, kontinenti i sazvežđa prema zrnu peska ili kratkovečnom mehuriću na površini vode"."Samo metal i kamen, pri studenom dodiru, kazuju istinu i nemilosrdno odaju stvarno godišnje doba"."Brzo se prenem i mirno produžim put, ostavljajući za sobom ono parče stene, koje me je prevarilo i zaustavilo, da čami tamo gde je, kao kamen neđu kamenjem"."Odgovor na ta pitanja, dabogme, nisam nalazio, a nije mi bio ni potreban, jer je najposle nestalo i tih sećanja i takvih prekornih pitanja upućenih samom sebi"."Ipak, najviše me boli što me stalno naziva "bolan brajko". Ne bih mogao kazati tačno šta te dve reči znače, ali po nečem osećam celim bićem da to nisam i neću da budem"."Tvrdio je da smo svi uobraženi, vetrogonje i neradnici, dok su on i njegovi negdašnji drugovi bili skromni, vredni i štediše. Za mene lično misli da suviše visoko letim a da sam ne znam šta hoću"."Dok šutim i razmišljam, čini mi se da još ponešto i znam, ali čim me tako neko zapita štogod, u meni se smrzne i ukoči i ovo malo pameti, pa da me pitaš koji je danas dan, ja bih stao da zamuckujem, i nisam siguran da li bih smio reći utorak li je, srijeda li je, a kamoli štogod drugo. Otisnem se i ja ponekad i počnem da govorim tako o ponečem, ali u toku govora sve bolje i bolje vidim da ne znam dobro ono o čemu govorim, i sve se više zaplićem, plašeći se da u svome neznanju ne kažem štogod što nije pravo ni istinito, i tako ne ogriješim dušu. Pa onda i zamuknem. Pusti!"."Strah ga hvata od ovog grada koji mu često, ovako pred veče, dolazi kao tamnica šumova i zvukova, predeo zagonetne i opasne tišine, nedorečenih misli i prećutanih reči"."Krvav je čovek ispod kože, krv ga pokreće i zaustavlja"."Otkako je svijet postao, uvijek se među ljudima jedni isti konci pletu i mrse i raspliću, samo se ljudi mijenjaju, pa im to izgleda novo"."Ona latica plamena navrh fitilja u svetiljci poigravala je i treperela sve jače i bivala sve manja, dok se najposle ne otrže, polete uvis kao jedna jedina iskra, i ugasi se. U toj iskri izgore u isti mah i ceo prizor sa tarace, zajedno sa mislima koje su ga pratile"."Je li zaista to ta lepota o kojoj se u pričama priča, ali je malo kome dato da je sretne, koja prolazi, kao rosa, i uvek je negde ima, i niko ne može da je uhvati i zadrži za sebe? I koliko to godina može da traje? Hm, koliko? Žena se brzo obatali, i kad je najlepša i najsnažnija. To je u nas pozanto. Ali ko zna da li je i ovde tako"."...u jednom trenutku pridiže se malo sam predsedavajući i, na opšte iznenađenje, stade da laje kao bernardinac, dubokim, flegamtičnim lavežom. To ohrabri i najuzdržljivije. Odjednom se pokaza da mnogi od prisutnih imaju savršeno razvijena svojstva vučjaka ili prepeličara ili malog i živahnog foksterijera. Tako se na predsednikov "vau-vau" osu celom dvoranom lavež i kevtanje"."...svaki igra svoju ulogu ozbiljno i svesrdno, srećan što može da oponaša voljeno živinče i da mu pusti slobodna maha"."I, eto, sad si pomalo, a bolno, stranac u svom rodnom kraju zbog kojeg si se, tamo dole, u predelima pod blažim nebom, isto tako osećao usamljenim tuđincem"."Pomisao da smo se suviše dugo zadržali, da se valja vratiti tamo otkud smo došli i da će za sve ove podvige i promene trebati nekom polagati račun. Kome? Kakav? To naravno, ne zanmo, ali zebnju osećamo. Malo-pomalo, pa se opet zapitamo može li ovo zaista biti i ostati ovako, sve lako i jednostavno, lepo i slobodno, a bez posledica, odgovornosti i obračuna tamo gore, po nekom kopnenom, zavičajnom ključu i računu"."Putovati ne znači biti čudovište, još manje: biti izgubljen ili mrtav. Ne. Pa ipak, opasnosti su veće i promene teže nego što to predviđamo kad napuštamo zavičajni kraj i zamenjujemo ga drugim, u kom je sve drukčije, i to više nego što se nama u prvi mah čini"."...učini ti se odjednom da ste se neosteno navezli na more i da već plovite, a to znači da ti veslaš, a on kormani u pravcu koji samo on zna. Vozi te kuda hoće. A čim si se sa njim ukrcao, odmah si se osetio izgubljenim i nemoćnim. Jasno ti je da ste prešli na neverno tle na kom će se po svoj prilici sve dobro i pošteno svršiti, ali na kom isto tako ništa nije nemoguće ni isključeno, a svaka šteta može biti samo na tvoj račun. I to sve bez sile, na lep način, i po zakonu"."Za sve su sposobni. Plivaju i rone, trče i penju se uz drvo; samo što ne lete; dišu na pluća, ali i na škrge; kad treba, ne dišu uopšte; u svašta se pretvaraju i svakim imenom nazivaju, a ipak uspevaju da ostanu ono što su. Svemu su dorasli. (Naša gospoda se dobro oznoje kad sa njima pregovaraju!) U svakoj prilici i svakom položaju znaju šta treba. Kad ih pogledaš, sve je na njima i oko njih moćno i snažno, uredno i lepo, a ipak nekako kolebljivo, neuhvatljivo i neshvatljivo"."...prokleto dostojanstvo! I lako je kao pahuljica na nečujnom letnjem dašku, i teško kao zlato i čelik, sliveni u nerazdvojnu celinu, i jasno kao vedar dan na moru, i zagonetno kao bolest i smrt. Iako potiče od bogatstva, ono se novcem ne može kupiti. Jer ni pare nisu, izgleda, iste"."Sve čovek može, ako hoće da živi, a mora da živi. Mora"."Vrednost jednog dukata zavisi, pored ostalog, i od toga u čijoj se ruci nalazi"."Varaš se, kaže, sve je isto u svetu oko tebe. Manje-više isto. A glavna promena je u tebi. Ne valja ti crna džigerica. Natekla je i zadebljala. Eto, to je! Zbog toga ti sve crno vidiš. Sve ti pada teško, sve izgleda podozrivo i nesavršeno, veće i opasnije no što je. I još da ti, kažem, i po deseti put: sve je to od pića. Nego trebalo bi da već jednom poslušaš što ti govorim. Nije za tebe usoljena bosanska jarčevina ni vino sa Šipana, kojim suviše često a uzaludno gasiš žeđ, nego treba da piješ trave koje sam ti dao i da jedeš obarenu ribu i blitvu na ulju. Tako se hrani, miruj, a izbegavaj svaku brigu i suvišno razmišljanje, i ozdravićeš posigurno, i svet će u tvojim očima biti opet onakav kakav je bio. Ako ne poslušaš, bivaće sve gore, i završiće se kako ne valja"."Umoran je od nezadovoljstva, a nezadovoljan i samim sobom i svim oko sebe. Ima više od godine dana da ga ne napušta neka mrzovolja koja samo raste. I sve mu više izgleda da se iskvario i zamračio život, svuda, tamo gore u Bosni i ovde na moru".
........Komedija života ravna je svakoj olako dobijenoj pobedi, dok je tragedija života svaki ubedljivi poraz..."Riječ simbolist, primijenjena na poeziju, čisti je pleonazam, jer simbol je suština poezije"-Pol Verlen...I psi se pokatkad sapletu o vlastiti lavež, koji postane njihov doživotni davež...Moje mogućnosti su danas umorne... Ja sam umorna...Mene kroz život prate samo "levi" ljudi... No, praksa pokazuje da je to mnogo bolje...Јован Јовановић Змај: ''...Лети пчела малена, око цвета шарена; нити стаје нити седа док не сакупи доста меда... А од меда ништа слађе, здрава храна, па и лек; ко га куса умерено, продужава себи век...''.''Рано изјутра је прилично хладно. Припази да не назебеш''.''Они никад више неће бити исти. Били су у стању да седе тихи, у миру, оних пола сата. Сада су их дохватиле њихове старе навике, али запамтиће они, у крајичку свог ума, тих пола сата мира. И једног дана, можда после много година, када се због нечега буду осетили дубоко узнемирени, присетиће се тог времена Чаја, и то ће им помоћи''. (Чај)..''Ти ниси трговац већ мајстор борилачких вештина''.''Да ли си у мојој представи видео неку грешку? Само једну грешку. Која је то? Да још увек имаш језик''. (Човек који прича приче)..''Свакога дана сам одлазио у храм и дуго се молио,али ништа ми није стизало као одговор.Али када сам јуче напуштао олтар,угледао сам над њимј натпис 'Дар неустрашивости'.Тајна нашег Пута је у потпуној неустаршивости.Али она мора бити потпуна.Крај нашег Пута мачевалаштва је немање никаквог страха у сукобљавању било са унутрашњим било са спољашњим непријатељима''..''Које су то велике тајне Чајне церемоније? Ставиш чај на угљен тако да вода добро узаври. Направиш чај тако да из њега извучеш најбољи укус. Аранжираш цвеће да изгледао као да ту расте. У лето покушаш да створиш осећај 'хладног', а у зиму осећај 'топлог' ''. (Тајне чајне церемоније)..''Не постоји победник ни губитник... и овде никаква глава неће пасти. Потребно је познати две ствари... потпуно усредсређивање и сажаљење''. (Партија шаха)..''Човек који жури као ти да постигне резултат, ретко кад брзо учи''....''Не постављај тако глупа питања. Само ти спавај''.
''Ако ништа не постоји... одакле је ова љутња дошла?''.
''Без рада, нема јела''.
''Можда твоје лукавство може да изведе такву подвалу, али за зен такво понашање не важи. Моје чудо је ово: када сам гладан ја једем, и када сам жедан пијем''. (Право чудо)..
''Они који говоре против убијања и који захтевају поштеду живота свих свесних бића, у праву су. Добро је чак штитити животиње и инсекте. Али шта са оним особама које убијају време, шта са онима који уништавају здравље, и онима који уништавају политичку економију? Не бисмо смели да их превидимо. Шта више, шта са оним који проповеда без просветљења? …''.'''Ви сте мудра браћа... Ви знате шта је добро, А шта је лоше. Ако желите, можете отићи негде другде, али овај јадни брат још не зна ни шта је добро, а шта лоше. Ко ће га томе научити, ако не ја? Ја ћу га овде задржати, макар и сви ви отишли''.''Отворите своје сопствене ризнице и употребите то благо''.''Све у овом животу је нестално... Живот је веома кратак. Ако наставиш са коцком и пијењем, неће ти остати времена за било шта друго, а проузроковаћеш својој породици патње''.
гласом што се мијеша с пуцкетањем жара,
због ког је и мјесец ганут кад га чује?
- "Ја ћу бити онај који Бога ствара!"
"Анђели и људи, сви ми пропатисмо
због сукоба шта га Зло и Добро меље.
Унизимо сасвим, убоги какви смо,
све полете наше у припросте жеље".
"О сви ви, о сви ми, о тужни грешници,
о весели свеци, сав тај раскол, чему?
Да барем створисмо, вјешти умјетници,
од свих наших дјела крепост јединствену!
"Лакрдијашу, не волим тога,
доста је пјесме, доста бала,
а он ми одврати из грла свога:
ти се вараш, није то шала;
и мој шмокљане, да л` се веселиш,
ил ти је криво, твоја воља;
то ми се фућка, и ако желиш
можеш отићи до ђавола".
Кроз камење теку потоци хлађани,
а умилне сове тихо плове зраком
у којем се тајна и молитва стани;
вал каткада бљесне у свом скоку лаком.
И све то ко једно срце, једна душа,
и као ријеч једна, заносно се гласи
у љубави чистој и дозвати куша
милостива Бога да нас од зла спаси.
Заиста, поднијех много мука!
Истјеран, ловљен попут вука
што од напора не зна за се
док заклон посвуд прижељкује
и као јаре поскакује,
гоњен од цијеле једне расе.
Новац и Завист, Мржња глуха,
ти пси трагачи добра њуха,
окружују ме са свих страна.
Дане, мјесеце то не јења.
Године! Ручак узбуђења,
вечера страха, тврда храна!
...
Стазу ми моју поравните
и руку своју мени дајте
путем до славна боравишта,
или Господа осветника
молите јадног за грешника,
недостојна ни чистилишта.
Пол Верлен
Život je ljudski što i dim,
Bezbrojne slike lete s njim
Za jedan dan, za jedan čas,
Pa kao i njih nestaje nas.
Ciganče, tako mi Baha! i ja sam međ njima bio...
No ti mi objasni sada, šta činim ovo i gdi sam?
Ja vidim da sam pijan, iako, zašto bih krio?
Dirnuo pehar nisam.
Istina gde je?... Idi svojom stazom,
Al poznaj sebe, pa da poznaš nju;
Koračaj mirno po uskome putu,
i budi skroman - istina je tu.
I okisli vrapci mali,
Puni žagora,
Glasno su se cerekali
Pored prozora.
Mesto ljudi, što ih zmija
Od nas odrodi,
Lepši svet će da zasija,
Bolji narodi."
A na čistom, plavom nebu bledi mesec tiho sjaje,
I prohladni vetar duše sa visova Himalaje.
...
Tamo, gde Drina kroz pitome strane
Sa burnim tokom orošava cveće,
Žalosna vrba gde savija grane,
I beo lelek na sprudove sleće -
Potražih mira.
...
"O kriva Drino! Ti si krasna reka
(Nisi ni burna ni luda, da rečeš).
Al kakav bol te goni iz daleka,
Te tako krivo sa tutnjavom tečeš?
Jer ljupka spoljašnjost tada pred nama izgubi cenu,
Kad čovek obmanu pozna i pustoš oseti njenu.
Još nešto samo. Mesto reči jetke,
Blago vam dajem još i ovaj zavet:
Ostavte laži, ne pravite spletke...
To vam je savet.
Oko dobrih ljudi nećeš da se maješ,
Na lopove samo nalećeš i laješ.
Ali što si zube iskezio stare?
Pst, Žujove, brate, ne laj na čuvare!
Eto tu je pesnik sa dugačkom kosom,
S izbijenim okom i rumenim nosom.
Imanje i moral šćerdao je davno.
Al je barem ime zaslužio slavno.
Laskao je podlo u pesmama rodu,
I ko besno pseto mrzio je vodu.
Nesrećni Sančo! Šta ti sudba sprema?
Tvoj sin je pesnik - i leka mu nema!
Nemati ni malom mira - ta to je doista pseći!
Lalo! zatvori vrata, pa slušaj šta ću ti reći:
Dođe li poznanik kakav, da moju malenkost traži,
A ti ga učtivo primi, pa onda ovako kaži:
"Gospodin na domu nije, i tek će uveče stići,
Pa, da vam ne bude dugo - možete slobodno ići."
I odmah posle toga, za dokaz sopstevne svesti,
Uvrsti pijanku našu pod naslov: prijatne vesti.
No sada je u gradu pustoš. Bazar je zatvoren davno,
I smeh se ne hori više, ni pesma u veče tavno.
Po ulicama pustim kupe se i blude psine,
I tigar sumorno riče i šakal iz daljine.
Ja neću da pevam... U najdubljem miru
Pokidaću žice i razbiću liru.
I kada ih čujem na kakvome veću,
Slušaću ih hladno, al sporiti neću:
Gadiću se samo u srcu i duši,
I zviždaću tako - da im zvone uši!
Mojom pesmom nevoljnici vaskrsenje svoje slave,
Od te pesme osvetničke krunisane strepe glave.
...
Jer sam pevo o slobodi i stradao za nju često.
...
Meni, dakle, i pripada pravedničko prvo mesto.
Staro, srećno doba, tebe mnogi žale,
Liberalne tvoje bitke i skandale,
Kad je pesnik srpski dar božanski kaljo
I nalizan često pod stolom se valjo -
Kad vrlina beše ne misliti mnogo,
Kad se i Slepčević proslaviti mogo!
Treba štogod strašno, užasno i novo.
Treba zbiljskih misli i strahova grubi,
Treba pesma moja "da zaškripi zubi",
Čitaocu da se uskoleba duša,
Pa il da se strese, ili da se - zgnuša.
Vojislav Ilić
Нема коментара:
Постави коментар