понедељак, 19. децембар 2016.

DA ZLO NE ČUJE, NIKAD BOLJE ili ONA SE BRANI KUVANJEM...




Andrić: "Jer, u sudbonosnim vremenima svaka i najmanja stvar može postati sudbonosna. (A "sudbonosnim" mi obično nazivamo nemirna vremena društvenih preloma i izuzetnih događaja, sred kojih se odjednom nađemo, a njihove uzroke, njihov smisao i domašaj ne možemo i ne umemo potpuno da sagledamo ni pravo da izrazimo.)
Ali o svemu tome biće govora na drugom mestu."."Kao i mnogi njegovog zvanja i položaja, i on je na sav taj radnički pokret i na manifestacije i sukobe koji ga prate gledao izdaleka i sa visoka, otprilike onako kao i na sva ostala zla i nezgode sa kojima državna uprava ima da se bori, kao na stvari koje se njega ne tiču, uveren da u velikom državnom mehanizmu postoje pozvani koji o tome brinu i koji će i tome zlu stati na put i savladati ga, kao što savlađuju epidemije i druga zla i nevolje"."Naprotiv, njega je i ljutila i plašila pomisao na to kao na svaki nered i svaku težnju za promenom, i bolelo ga je pomalo kao lična uvreda"."Ali, ukoliko je nastavni sistem tadašnjih austrijskih gimnazija u Bosni imao za cilj da u mladom čoveku i budućem građaninu uguši svaku klicu samostalnosti i ubije želju za ma čim originalnim, stvaralačkim, višim i lepšim, ovaj nastavnik je bio savršen službenik toga sistema. Bolje rečeno: on je nastojao svim silama da to bude"."Sve to treba da ubije u dečaku bujne životne nagone, da mu što više zakloni i život sam, da mu već na prvim koracima slomi volju i zagorča vek, pa da vidi - majčin sin! - šta je to karijera i kako se teško i skupo plaća, kako bi posle umeo da je ceni"."Studirao je sve propisane predmete, sa istom marljivom marljivošću sa kojom je učio u gimanziji, ne naslutivši nikad smisao ni veličinu nauke i ostavši željan svega što velikogradski život pokazuje a nikad ne daje siromahu studentu iz zabačenog mesta i bedne porodice"."Pa ipak, kao što pas nosi uvek na nozi neki trag lanca sa koga se otrgao, za njim je, kao neka greška mladosti i predmet podrugljivog ogovaranja, došlo i njegovo staro ime Čokrljan"."Karajan se oseti tada tako sam i neshavćen i ugrožen na toj ulici da se povuče u hodnik, samo da ne gleda to što od sada treba, valjda, da se zove život...Nekako napipa put do svoga odeljenja i nađe onu gomilu od svakojakih otpadaka, strugotine i sitnog uglja na kojoj je proveo šest dana i noći. Same se noge svaiše, same oči sklopiše, i bez misli i reči on leže u mrak i nečistoću kao u svoj rođeni grob"."A od same pomisli na ma kakav posao, pa i najmanji posao, u njemu se dizalo dotle nepoznato osećanje fizičke odvratnosti.
I što je najgore, sve to što ga koči, guši i ubija ne može se ničim izraziti, nikome kazati, bar ne uobičajenim izrazima i ne ljudima oko sebe; možda samo jaukom i suzama, nečim kao muzika i pesma, i nekako izvanredno svečano, pred licem celog sveta"."- Kad je došlo do toga da i ovakve mirne i čestite građane biju iz visina bombama kao crnce ili bandite i da im imanje uništavaju gore nego šumu i ledinu, onda nema više života ni rada ni sigurnosti. Ovo nije rat, ovo je kraj sveta!
"- Zverovi! - rekla je žena glupo i neumesno."...sve propada, ostaju samo gorke misli i duboko razočaranje u države, ustanove, ljude i sve ono što oni govore ili preduzimaju, fizički bol od svega i fizička nesavladiva odvratnost prema svemu"."...on se zaista nije u svom poslovnom životu (a to je značilo: u životu) ničeg bojao, ni kriza ni iznenađenja ni podvala: nikad nije zadrhtao od ljudske reči ili pogleda, od pisma ili telegrama, ni od zvonceta na vratima ni od telefonskog poziva. Položaj na koji se bio ispeo u svom svetu bio je lep, dovoljan da sa njega može pogledati celo prostranstvo i potpuno savršenstvo toga sveta, ali ne preterano visok, tako da je na njemu bio zaštićen ne samo od svakog težeg i neočekivanog udarca nego i od naglog pada s visine"."Oduvek je važio kao "čovek koji ima fini nos i dobro oko". Taj njegov nos mu je pomogao i ovog puta da namiriše sve opasnosti unapred, a dobro oko da ih izbegne kad nastupe. I na svako pitanje: "Kako ste?" on je mogao miran kao uvek da odgovori: "Da zlo ne čuje, dobro sam.""."Njemu je, kao poslovnom čoveku, bilo jasno da za ovo vreme važi jedno pravilo: preživeti ga. Preživeti sa što manje štete i bez većeg angažovanja. Ko preživi, tome će se sve popraviti i nadoknaditi.
A pomisao na vreme koje je bilo "pre ovog" i koje će za one koji prežive biti opet "posle ovog", davala mu je snage i strpljenja"."Oni koji nisu dobili sjeme i bili zbog toga smrtno uvrijeđeni i kivni na poredak i na cio svijet, sad se naduli od zadovoljstva, izgledaju sami sebi pametniji i samo bacaju zlurade poglede oko sebe. Oni koji su dobili malo i vjerovali, kao i učitelj, u Kaliforniju i njene mahune, od metar dužine, sad se otresaju i učitelja i Kalifornije"."- Imam bolju i veću bašču od svakog od njih, pa meni frtalj kila isto ko i poslednjem ciganinu. A zašto, zar je moj dinar šugav? Zar je to pravo i, što se kaže, socijalno? Hm! Ne zna Amerika kome daje"."- Ujedajte, imate zašto, odgovara žena sa grahom, ne okrećući glave, pa kad vas prođe ljutnja, dođite da vam "gledam" u grah"."- Marš, psino, viče komšija napuštajući politički teren, koji je klizav po običaju, prelazeći na naš obični kasabalijski govor"."...a govor se u nas redovno izmetne u ogovaranje, često i u gore od toga. Taka zemlja!"."Ona se brani čitanjem.Pa i to ne ide bez poteškoća. Izmučene i neuke seoske žene govore glasno jedna drugoj, sa prezirom i podrugivanjem, o učiteljici koja "ne spava kad i ostali pošten svijet nego sjedi do neko doba noći, kao stuha". I kad im kažu da to učiteljica čita, kmetova pregojena žena odgovara: "Zato nam bog dobra i ne daje; sve zbog ovih kojekakvih čitalaca".
A učiteljica se pravi da ne čuje. I posle toga sa još više žara govori deci u školi o potrebi i koristi čitanja"."...ljudi nisu usamljeni, neuki, zloćudni ni odvojeni od sveta. Svuda radi i pomaže električna struja, tiha, čista, nevidljiva, kao čudo. Ona zajedno sa ljudima vozi, greje, nosi, kuje, seče, kuva, peče, kosi, vrše, tka i prede. I menja izgled sela i naravi ljudi"."...(svaka teškoća izgleda isprva nesavladljiva i svaki napor neizdržljiv, pa ipak, sve se izdrži i savlada!)"."...jer čovek je obično najstroži prema poroku kome je i sam u mladosti služio"."- Ti imaš pravo da je liberalizam otrov koji se uvlači u društvo i razara ga. Ali nemaš pravo kad okrećeš glavu od problema koji se već javljaju i koji će se sve više javljati. Jer naš ulazak u jednu evropsku državu ne zatvara nego otvara nove probleme"."Taj Fišić važi kao neki lukav i "političan" čovek; školovao se kod fratara, ali je napustio njihov red i sekularizirao se, čim mu se za to ukazala prilika"."Avdaga je jeo slatko, ali ne preterano mnogo za iftar. Uzeo je abdest i klanjao teraviju i sada šapatom izgovara redom kuranske dove u kojima se skrušeno moli za sve pravoverne ljude i zahvaljuje bogu za sve blagodati, i završava:
- Gospodaru naš, oprosti nam naše grijehe i naša prekoračenja u našim poslovima, obaspi nas strpljivošću, ustali noge naše i pomozi nas protiv nevjerničkog naroda!"."A za to vreme u njemu teče unutaršnji dijalog: - Budala je, i gori od budale ko traži ostrva samoće, glupak je to kome bombe treba da pokazuju put. - Ali kako naći put do ljudi i kako živeti s njima, kad ne umem? - Uči se, budalo, uči!)
Sa raskrsnice ipak se vratio kući, sa novim saznanjima i nejasnim, svečanim odlukama u sebi".........Nezaobilazni detalj od jutros beše i taj da zavesa jeste dobro bila navučena...Istu bedu doživim kad odnesem kolač i 22 maja... Tada pevaju tropar od 19 decembra... No, jutros ama da pomenu naša imena - ama ništa...A sve više razumem i one koji sami prerežu svoje kolače... Mnogo veličanstvenije i dostojanstvenije svakako izgleda...Kad mi neko priča kako je neko od velečasnih smandrljao pri sveštanju kolača, ja ne mogu da verujem... No, jutros se doista uverim kako velečasni T... smandrlja kao nikad do sada sveštanje svih naših kolača (a nije mali moj staž - evo 21 godinu zaredom nosim kolač na sveštanje, ali nikad bednije nego jutros)..Da bi vas neko poštovao kao što kaže, neizostavno mora (treba) i da vas voli i da vam to pokaže - dokaže...Niko nije dovoljno pametan da pokatkad ne bi ispao malo priprost, naivan i posve glup...Moj antidepresiv jeste dobra knjiga ili još bolje - muzika... A tek kuvanje...Нешто сам увидела (можда касно), а можда сте увидели и Ви (на време)... да постоје и они људи који су склони по склоности да пишу и измишљају све и свашта... не би ли тако или наопако стекли и задобили нашу (или нечију) пажњу... мада је најчешће пажња (ничија)... Но, ствар је сасвим проста, кратка и јасна - то НИШТА не мења целу ствар у глобалу, а ни у тоталу...''Nekad je ceo svet za čoveka bio BAJKA. Sve je bilo neshvatljivo i neobjašnjivo. Svaki korak, svaki zamah ruke pokretale su nevidljive sile koje su mogle čoveka upropastiti ili usrećiti. Iskustvo je bilo još tako slabo i nemoćno da ljudi nisu bili nikako uvereni hoće li posle noći doći dan, posle zime proleće''... (M. Iljin - E. Segal, ''Početak nauke'')...''Sretan što mu niko nije smetao u pisanju, nabi kapu na glavu i, bez kaputa, u samoj košulji, potrča na ulicu. Mesarski pomoćnici, koje je on juče zapitao, rekli su mu da se pismo baca u poštansko sanduče, a iz sandučeta se šalje po celoj zemlji poštanskim trojkama što ih teraju pijani kočijaši uz zveket praporaca''... (A. P. Čehov)...

Нема коментара:

Постави коментар