Krsni hleb smo skoro pojeli sav u slast... ostao je još koji komadić...Ispijen i limunćino... više nemam sicilijanskih pića...
Obavili smo i večeru... za srećan početak Nikoljdana...HRISTE BOŽE MOLITVAMA SVETOG NIKOLAJA MIRLIKIJSKOG POKAŽI ISTINU SVIH STVARI...VELIKI POZNAVAOČE TAJNI BOŽIJE BLAGODATI MOLI HRISTA BOGA ZA NAS...Srećom i vreme je išlo meni u prilog, pa ću moći otići tamo gde sam i planirala... za moje pare sveštam kolač gde Ja hoću, a ne tamo gde mi koje koga podvale...Ja ću još malo izlomiti moj krsni hleb... a sutra ne idem nigde... jer više nemam gde da pripadnem...Ono šta Ja neću uraditi jeste sledeće... ribu će ispržiti već neko... riblju čorbu će skuvati neko drugi... sarmu sam Ja savila, a Mama mi je priredila kašu... i sardinu je napravi neko treći... Ono što sam uradila Ja podvučeno je debelom linijom... Volim kad se zna tačno... I Ja sam svoj plan za ovaj Nikoljdan završila sa najvišom ocenom... HVALA... te 2015-e... A 2016-e neopisiv elan i snaga da mogu da spremim 10 slava... A ovo sam oprala ja...I naravno i suđe sam prala... Ovo je oprala mašina...Naravno, mama mi je skuvala čorbu... A tata će sutra ispržiti šarana... I tako ja nikad brže i lakše ne spremih svoju prvu kosmičku slavu... A kolače sam kupila gotove i dobila sam domaće vanilice od moje mame... A od nekog umora ne osećam više ni prste na nogama... I malo sam se spržila po desnom dlanu (ništa staršno)... Malo više sam se muvala oko šporeta... te 2014-e...A onda zamesih i ispekoh i ove divne projarice...Šta me je još čekalo kad se vratih mrtva umorna sa posla... Da zbućkam rusku salatu i da nasečem svu tu silu povrća...Ostatak pšenice uz brzo umućen šlag (najomiljenija poslastica)... A na sve i šlag sam umutila...Takođe, mama je skuvala pšenicu i samlela... A ja sam je samo pomešala sa orasima i razasula u zdelu... Ovoga puta što jednosatvnije i bez ukrasa...Mama je srećom podmesila hleb... Ja sam ga samo ispekla i skromno našarala...Kako sam brzo i neverovatno uspela da spremim sve...Andrić: "...lukavstvo ide uz bogatsvo, ono mu i prethodi i prati ga doveka"."...ko je srčan i ponosan, taj brzo i lako gubi hleb i slobodu, imetak i život, ali onaj koji povije glavu i preda se strahu, taj opet toliko izgubi od samog sebe, toliko ga strah pojede, da mu život ne vredi ništa"."A ne bi trebalo da je čovek takav, ne bi! Trebalo bi da je ponosan i srčan i da dobro pazi na to da ne dopusti nikom ni krivo da ga pogleda. Jer, otrpi li samo jednom i najmanju uvredu i ne plane (ne plane, jer nema vatre u sebi!), gotov je, gaziće ga svak, ne samo sultan i vezir nego i vezirove sluge, i slonovi, i svaka životinja, sve do gnjide!...Nego treba udariti rđom o zemlju, ispraviti se i ne dati nikom na se. Nikom!"."Slatka čoveku svaka reč koju izgovori i milo mu sve što očima vidi i prstima takne. Nije život lak ni slobodan ni siguran, ali može o njemu da se mašta bogato i priča mudro, pronicljivo, šaljivo"."Brzo se stvaraju dve grupe besednika. Jedni su borbeni i nasrtljivi, smeli na reči i bezobzirni u predlozima, drugi pomirljiviji, obazrivi u govoru, i više skloni zaobilaznim putevima i sredstvima kojima se bez buke i reči, nevidljivo ali sigurno dolazi do cilja"."Rakija pokreće u ljudima neslućena osećanja i svakojake pomisli, nalazi nove reči i stvara smele doluke koje tu, između vesele vatre i tame koja pokriva pospali i zamukli svet, izgledaju prirodne i lako ostvarljive"."...ako svaki udari onog ko mu smeta i ko mu je najbliži pri ruci, to onda nema kraja; ode bitka do na kraj svijeta"."...niko nije tamo gdje bi htio biti, nego tamo gdje ne voli i gdje ga ne vole, po nekoj nuždi i po tuđoj volji"."Takva je njihova mržnja! A kad se mržnja čaršije veže za jedan predmet, ona ga ne napušta nego se sve više tu usredsređuje i hvata, izmeni mu s vremenom oblik i značenje, preraste ga potpuno i postane sama sebi svrhom. Tada predmet postaje sporedan, ostane samo ime do njega, a mržnja se kristališe, raste sama iz sebe, po svojim zakonima i potrebama, i postaje moćna, domišljata i zanosna, kao neka naopaka ljubav; u svemu nalazi nove hrane i podstreka, sama stvara povode za još veću mržnju. I koga čaršija jednom zamrzi, duboko i ogorčeno, taj mora da padne, pre ili posle, pod nevidljivim a upornim i podmuklim teretom te mržnje, tome nema spasa, osim da on uništi čaršiju do temelja i čaršijske ljude u semenu.
Ta njihova mržnja je slepa i gluha, samo nije nema"."Fil čezne možda; filu se igra, verovatno, sa sebi ravnima; filu su počeli da probijaju kutnjaci, zbog toga je nemiran i oseća neodoljivu potrebu da glođe, da grize sve što stigne; a čaršija nalazi u njegovim postupcima Dželalijin duh i stotinu đavolskih planova"."Ali čaršija nema običaj da misli na život i na tuđe muke, nego na svoj red i svoj interes. Dok država škipi i puca na sve strane i Bosna životari, zapuštena, u strahu i iščekivanju, dok begovat tuguje i smišlja osvetu, ova čaršija zna samo za fila i u njemu gleda glavnog neprijatelja. Ti ljudi inače, po verovanju i po tradiciji, štite sve životinje, čak i štetne, hrane pse, mačke i golubove, ne ubijaju ni gamad. Ali za vezirovog slona nije važilo to pravilo. I oni su mu radili o glavi, mrzeli ga kao što se mrzi čovek neprijatelj"."(Ima nečeg vrlo bolnog u liku seljaka koji, raskrečenih nogu i raširenih ruku, istrčava i staje pred svog izludelog konja i sa ono malo svog razuma nastoji da bude pametniji i od svoje izbezumljene životinje i od onih bezumnika što od pusta besa vodaju čudovišta po čaršiji.)"."To je bilo sve što su čaršijski ljudi mogli da saznaju o nevidljivom veziru. Za čaršiju, i suviše malo. Strast za pisaljke ili hartiju nije im bila ni mnogo verovatna ni potpuno razumljiva. Stvar sa slonom bila im je razumljivija i bliža. Utoliko pre što je slon počeo da se pojavljuje pred očima začuđenog sveta"."Vezir sam nije mnogo pisao, niti je bio neki naročit majstor u veštini pisanja, ali je strasno sakupljao obrasce kaligrafske veštine i čuvao ih, smotane, u okruglim kutijama od tankog drveta ili u kožnim mapama"."Jedina vezirova strast, ako se tako može nazvati, bila je u tome da je sakupljao raznovrsne pisaljke, finu hartiju i divite"."Čedno živi, malo puši, još manje pije, umereno i skromno jede, jednostavno se nosi, nije naročito "potrčan" za novcem, nije sujetan, ni razvratan, ni lakom"."...ljudima iz čaršije bilo je od samog početka mnogo stalo da na neki način sazanju još koju pojedinost o veziru, ne samo u vezi sa dolaskom neobične životinje nego uopšte ma šta o njegovom načinu života, navikama, strastima, prohtevima, ne bi li tako nazreli bar neka "vratašca" kroz koja bi mu se moglo prići"."...naše budale misle da tuđe zlo mora svakako biti njihovo dobro"."...jer i ono što se za nekog čoveka može slagati, i to ponekad dosta kazuje o njemu. Iskusni i oštroumni kakvi su, Travničani su i iz tih laži mogli često da izvuku zrno istine, za koje ni sam varalica nije znao da se nalazi među njegovim lažima. Ako ništa drugo, laž im je služila kao polazna tačka, koju su posle, kad bi saznali istinu, lako odbacivali"."(Podsmevači su uopšte retko u pravu.)"."Ima u bosanskim rečicama i potocima jedna naročita vrsta pastrmke, ne velika, posve crna po leđima, sa dve-tri krupne crvene pege. To je neobično proždrljiva, ali i neobično lukava i brza riba, koja leti kao obnevidela na udicu u veštoj ruci, ali je nedostižna, čak i nevidljiva za onoga ko nije vešt tim vodama i toj vrsti ribe. Takav čovek može, sa udicom u ruci, vazdan gaziti kamenjar oko rečice pa da ništa ne ulovi, čak i da ne vidi drugo do s vremena na vreme crnu i munjevito brzu prugu kako preseca vodu od jednog kamena do drugog, a liči na svašta pre nego na ribu"....Povrće za rusku salatu se krčka...Večaras ću zaspati u zagrljaju plavetnog Nepala... Mirna i dobra noć...Пословица: ''У пуној кући, вечера се брзо направи''...''Некад ћу узети књигу у којој су написане песме за певање. Гледам, читам и одмах певам песму коју још нико није чуо у моме граду''...''Истина је, има књига које не ваљају, које трују душу. Има људи који хоће књигом да заведу, залуде, да покваре свет. Лако је то мени. Чуо сам за њих. Ја им забраним да се друже са мном. Ја их протерам из куће. - Нећу да имам с њима посла. Ја бирам друштво''...''У мојој кући, у мојој соби имам књижицу. Ту сам скупио срце и ум добрих и племенитих људи. Окупили су се ближи и далеки, и живи и мртви. Стрпљиво стоји скупина учених људи и једва чека да са мном разговара. Ја ступам у разговор с којим хоћу. Говорим с њим колико хоћу. Кад желим да сам у друштву најбољих људи, онда се затворим у своју собу, у царство изабраних, у царство књига''...''Ето, слово је изум људски. Давно је неком дошла на памет мисао коју је хтео сачувати да се не изгуби. Много се људи трудило око тога док су успели да мисао вежу за папир да им не утече. Да се сачува за унуке и праунуке. Људи су измислили слова и њим чувају ведрину и доброту, истину и правду. Словом је преносе на хиљаде људи, словом ће она живети кроз векове''...
Сачувај нас Милостиви Боже, Исусе Христе, у ове унакажене дане, када око нас гамижу премаскиране барабе и неке нове Јуде и Вараве...
Сачувај нас Милостиви Боже, Исусе Христе - Снаго, Сило, Утехо, Истино и Животе - Сачувај нас и помози нам вазда Боже...
Сачувај нас Милостиви Боже, Исусе Христе, Коме приступамо са страхом, вером и љубављу, кроз Причешће Свето - то најспасоносније хришћанско одело...
Сачувај нас Милостиви Боже, Исусе Христе...
Нема коментара:
Постави коментар