A kad noću pogasim sva svetla svoja, na mojoj natkasni još sija i svetli neispisana čista hartija od neupotrebe svela, a moja misao ne može od umora i stresa za reč ovu jednu malu da više dela...
Nisam prvi iksan (tako se govorilo u mom selu iako tek kasnije čuh da je ispravno reći insan) koji će posvedočiti o uzaludnost jednog trajanja i to samo svog... taj nepresušni istočnik svih zbilja i svih sanjanja i svih preklapanja... i nisam prvi iksan koji će zagubiti sposobnost truležnog razmotavanja ili izmotavanja svejedno u komunikaciji sa ekspertima rečeničnog mača... i nisam od sposobnih za dotok nečeg vedrog, ja sam doživotno onesposobljena pa za mene nema ni olakšavajuće trake... i nisam poduprla plećima za stup nebeski, jer moj teret teži i preteži sve jeste pa se pokatkad sruči... i nisam smislom potaknula zbilju, već besmislom napojih dušu... i nisam, a možda i jesam...Ono šta sam dijagnostikovala baš ovih dana kod sebe ipak jeste autizam pa se moram pobliže upoznati sa nekim od simptoma, pošto sam ustanovila da od amnezije jesam se izlečila uspešno... preosetljivo zar ne, i to više nego na sve...I tako živa i aktivna Etna jeste jurodiva prirode svoje radi...Ruke koje sam ja svetu pružala - osakaćene su... i danas sam ja bogalj...Ja sam iz vaših života poodavno išetala, tako da je krajnje vreme da i svi Vi pisano velikim slovom V - odete iz mog života... Srećno...Čovek istinski postane oslobođen tek u svojim prazninama...Ja možda neću biti ono što ću biti sutra... no ja sam ipak ono što sam bila juče... a sadašnji trenutak razliven u ništavilo nepostojanja svoga...Sve na ovom svetu može vešto da se zamaskira, jedino ljudski bol, tuga i beda ostaju nepokriveni...Da bi sačuvao kakvo takvo parče svoga unutrašnjeg mira, čovek pokatkad treba da se grčevito sakrije pod svoje sopstvene prozore, pa tu kao da ponajbolje shvati kako je sazdan samo za prezir...Sinoć sam završila sa iščitavanjem egipatskog mita... ostadoše mi još dve Azijske mitologije i knjiga onako teška pročitana kako i treba - od korice do korice...U ranim jutranjim satima konačno sam napisala opet jednu od onih pesama za koje smem pomisliti da su ispale dobre i da su nastale onda kad je najteže - u bolu...U praznini kosmičkoj pronalazim ono sićušno nepresušno energetsko jezgro, oblo i jedro, kao zrnce što se dovoljno nagutalo svih slušanja o suštini vrhovnog smisla i opet, bez da upitam svoju radoznalost smelu, a nikad svelu, kroz jednostavnost misli dolazim do dopadljivih opita, da to i misao zavarniči unutar sopastevnog obrtnog magnetnog polja...Vratimo u nepovrat sve patrljke prošlih dana i u sadašnjoj realnosti prilično ponosno svoj životni moto težimo pronositi i dolaskom svake svoje buduće Ideje još se više ponositi, pa tako svaku narednu običnu stvar dobro uočiti i kroz višeznačajnost razložiti i sve dobro obrazložiti, a kad ustreba i vatru podložiti, a što da ne i predložiti, posložiti, pomnožiti i naposletku opet oko skoro svega se sa ostatkom onog sveta i gložiti...Čovek sa mozgom nije ovca ili krava pa da ga neko na konopac pripne (prepne), pa da pase ili muče ili bleji... Sa čovekom se tako raditi ne sme...Tek kad isprazne misli crne rupe svih onih prošlih prisećanja bledih, ja se tek opet osmelim da u njih strčim brzinom svetla, pa da bez prestanka hodnicima tim lutam i da ne dozvolim strašljivosti da me više ikad sputa... I ja opet polagano plutam i lutam...I neizrečeno skoro isto kao da jeste i rečeno, kad izmenili smo značenje nekih reči, te nam vidici ogrezoše u cinizam, a mi podnosimo sve zavrtnje propagande i pravde, pa tako umanjismo sebe tek dolaskom unutar skupa...Tek u nicanju i micanju svake nove misli, reč se oslobađa veoma lagodno, pa kao da biva opet oguljena što jeste srazmerno vrednosti svih ishiternih pokušaja i otkucaja, kad i trajanje inspiracije neugasivo tinja i sve nehotice nove mislene krivulje izvija...Položaj moje hartije jeste takav da brzo preuzima svaku svoju misao što se u stvaralačkom podvigu brzo začne i izaziva potom u meni one neslućene opasnosti razočaranja, jer ja sve manje nalazim onu malopređašnju otresitost, krećući se kroz radoznalu panoramu olakih čitača...Zamišljenost bez pokreta u kojoj reč dotrča i slušam njene slogove kako hodaju korak ispred mene i odjednom praznina i mogućnost da se oživotvori misaona pesma, samo da taj šapat bude osvetljen bez zagušenog bola, a redovi između strofa da se zvučno porazmisle i da 3 kapi u postojanju smisla nepomično zavarniče...Razroko su podešeni parametri naše današnje smetnje i vreme gubi svoj uticaj, a u vazduhu ravnodušne vrednosti neočekivano ko zimske kiše zapljušte, dok opipljiva senka primetno isparava u prolazu čitača...Tesla: "Gusle su najjača sila da osvoje dušu Srbinu!"."Meni ne treba pomoći nego teškoća. Ja najbolje radim u borbi"."Kada bi ljudi odabrali svoje životno zanimanje u skaldu sa svojim temperamentom, ukupna količina sreće bi neizmerno porasla u svetu"."Ali ovaj razvoj, iako doprinosi našem komforu, udobnosti i sigurnosti života, ne ide u pravcu istinske kulture i prosvetljenja. Sasvim suprotno on je destruktivan za ideale... Sve dok je borba za egzistenciju takva da samo najprilagođeniji mogu da prežive, postoji zdrav razvoj vladavine individualizma. Kada se mehanizmi reakcija eliminišu iz individue, originalni napor i inicijativa suzbiju, a kreativne spsoobnosti naruše, rasa postepeno tone u divljaštvo i nestaje"."Sve što mi je potrebno je neprekidna energija i Vreme - dragoceno vreme da ostvarim mnoge projekte koje sam zamislio. Ima ih dosta, čak previše. Vreme da ispunim svoje planove je sve što mi je potrebno".......Čovek ne radi stvari koje voli... Čovek radi stvari koje mora... A to najbolje zna po tome koliko je umoran od svega toga...
Нема коментара:
Постави коментар