На стрмој падини Твоје душе
синоћ сам похранила кости
незнаног јунака и тако
постала баш ја тај
осамљени крајпуташ
без белега што му време
обриса сва слова са
надгробне камене плоче...
И синоћ сам у сну примила
ново монашко име и сада ме
можеш тражити заборавом
као благородну Евгенију
у Христу Богу благоверну слушкињу
што у храму на пламен
кандила пази и нигде ногом
без благослова више не гази...
А у келији мојој скромној
опроштајне молитве ехо
одзвања па разабирам
жито од кукоља
отварајући духовни поглед
ка небеском светлу и
пребирајући у тишини
бројанице потонула у
Божје Царство радовања
од нечујности ове тише
док пишем
волећи Христа све више...
Нема коментара:
Постави коментар