Da!!!... neko reče bolje prećuti ono što te se ne tiče i ne dotiče... Ovo pravilo možda jedino u pisanju ne važi... "BOG ĆE ZA MENE OTVORITI VRATA KOJA NIKO OD LJUDI NEĆE MOĆI ZATVORITI"... Preuzeto sa stranice Nade... Misao reči i reč kao misao i večeras pomeraju granice čitalačke svesti... Nemoj otvoriti knjigu moga života na sredini i onda glumiti kao da me poznaješ... Za šetanje po snovima nisu nam potrebne ni cipele od zmijske kože, kao ni štikle... Po snovima jeste najlepše hodati bos... U sećanje prizivam ono divno sicilijansko morsko veče sa mirisom morskih plodova i najdivnijih muzikalnih tragova... Ostaje samo jedna istina: najjača jeste pesnička nacija... Nikad i ništa nije glupo, što Pesnik napiše... Ako je verovati da Boga ima, onda bi posve pravično bilo da svi naši dušmani u paklu brzo sagore... Pokatkad su pesničke reči kao laste, odlaze, pa dolaze i opet odlaze, dolaze i kao velike martovske vode nadolaze... Pesnik nikada ne bi smeo da izneveri Sveti Ideal svoje utvrđene poetičnosti... O, kako je izvanredno dobro, moći pisati i punim plućima disati opet i opet... Poezijom pesnik pogledom mnogo veselim, ali i setnim, predoseti i dobro oseti svu nametljivost neinteresantnih prilika i nesmestljivost beskrajnosti jednog velikog Svemira, kao i svu metiljavost istrošenih podbulih podočnjaka nekih očajnika, i tako sve istim redom i smerom, sa osmehom ili setom, svejedno... I tako bez nekog naročitog povoda, radost se neprimetno odmetne od mene u etar i ta poetična lepota i tako bez utvrđenog dnevnog reda, srce poezijom progoreva i svemu lošem odoleva i veselost neku neobičnu u biće lirskog subjekta doliva i harmonija se tako na hartiju preliva i Pesnik opet pesmom progovara, da sve manje ima smisla da odgovara ili ogovara, kao i da sa smutljivcima pregovara ili da recimo sebi trag zavara ili svoje srce vara... O, nemojte više nikad stati, reči carske, reči poetične, reči muzikalne, reči moje male... Veslajte vesele, plivajte radosne... Pijte u slavu plavih visina i čistina... Ustanite prkosne, žilave, nasmejane, odmorne i smerne... Plešite, pevajte, skačite... I kačite i kažite... Urlajte i vičite... jer ste poezija dična i odlična... dolična... lična... Zahvaljujući velikom nezaboravu uvek me nešto iznova opomene i podseti, a to je da u nekim ljudima ipak nema ni malo ljubavi... Čik recite da je nema u meni!!!... Pesnik u svom srcu čuva svetu reč vredniju i od suvog zlata... Leteli su zlatni ždralovi, vetrom juga nošeni, pesmom svoga srca vođeni, snagom svoje muzike za polet novi stvoreni, predelom svoga mora podržani, rečima svoga kliktaja iznova rođeni, za plavetnilo okom zakovani, energijom sunca obnovljeni i za prostrane visine nebeske i čiste stvoreni preporođeni... Pesnik počesto svojim dalekim predelima kroz novo ispisane stihove luta i na njihova daleka ostrva oslobođenog duha odluta, pa omalenim pokaldrmisanim ulicama zaluta, i mislima nekud na talasima plavim odpluta, a onda sleti, pa poleti i uzleti i opet sleti i na kraju pesmu veličanstvenu splete i u sonetni venac uplete... Vedrinom obojim prolećne noći i zabacim dizgine u jasno dugo toplo julsko leto, i preživim taj trenutak lebdenja u svaki otisak u pesku najfinijih tragova što tamo čeka i kao da kroz strofu tih nekoliko stihova more mesečinom okupano i suncem probuđeno, tek nekom svežinom i mene preobuče i onda me snagom svojih prirodnih lepota brusi kao kamen i tako ja zasijam kao dijamant na dnu morskog peska... Pržićemo radošću srca na vrelom sicilijanskom pesku boje penušavog šampanjca... Živeli... Lepim željama, mislima, energijama kao i rečima, već sada i ovde projektujemo i ubrzano stvaramo buduće dane najdivnijeg leta pred nama i u nama za svagda... Smejali smo se kao oduševljeni stubovi plavi, pravi, kameni i mali, ograničeni tek pokatkad onim tišinama i otromboljenim vrištanjem, dok je tu pred nama Etna prštala iskrama svoje poetičnosti i sećam se da mi se tada nije činilo kako je potres radosti osvežio umorne stare dane i okrenuo sve u stihove prevaziđenog sna i pred njim neke mnogo bolje žive jave u te julske otkačene dane... Samo Poete ovom prekrasnom zemljom teško hodaju, jer je premala za njihove velike korake, uzlete i zanose pesničke, pa zato večito lutaju i lete kosmičkim beskrajem kao pčele ili iskre svetle... Uz Poeziju najlepše protiče Vreme... a u srcu svome krijem Poeziju dugu, drugu kao tugu... Poleću reči bistre u sazvučje plavetnog horizonta i radost mesečevog sjaja punoće iskri pučinom jonskom i stihovi srećno sa srca sleću i svetlost poskakuje vrhovima davno prošlih okamenjenih dana... I nekako početkom leta, prošetam kofere nove do južnih obala Sicilije i azurnog toplog osunčanog Jonskog mora... Na davno pitanje koje sebi postavljamo i koje glasi: A šta to doista u Kosmosu i postoji???... Odgovor je samo jedan, jednostavan i on glasi: Poezija... Ne trpim: naređenja, savete, daveže, laveže, ali jako poštujem padeže... "Simbolizam teži sjedinjenju muzike i pesme. Mnoge su simbolističke pesme komponovane. Poslušajte kompoziciju Kloda Debisija nastalu na stihove Malarmeove pesme faunovo popodne"... "Stvari života izgledaju mi odveć neodređeno da bih ih voleo, smatram da živim samo kad pišem stihove, međutim, dosađujem se jer ne radim, a sa druge strane ne radim, jer se dosađujem! Gde je izlaz?"-Malarme... A kad mandolina ispod terase "La Riva" zasvira, sa uprtim pogledom na plavu pučinu sicilijanskog jonskog mora milog i kakva divna julska noć od koje i Etna ima da se lavom puši, i pesnik će sa svojom srodnom dušom da se uz dinamit stihova druži i da sve oko sebe sruši... "Gospa Nola zaista nije cicijašila, ali nije odobravala piće. - To je tačno. Ja sam bivao u njenoj kući. Nikada nikakvo piće nije okusila. I gostu se samo u maloj flašici donosilo... Ali ako nije pila, dobro je jela. Onim jakim, zdravim zubima oguli batak odjednom, i nekako sa zadovoljstvom pusti kost da zvekne u tanjiru. Kad svrši ručak, vodu pije iz "bokalčeta", malo manjeg nego što nekima stoji na umivaoniku... Znam i to da posle ručka nikada nije spavala. Slaže pasians, igra domine, čita novine, ili neku "staru" knjigu, što je značilo knjigu priča ili pesama iz njenog rodnog kraja. Pa ostavi sve, zatvori oči i pevuši. Ukućani su pričali: kad počne da pevuši, možeš doći i vikati da kuća gori, ona ne čuje i ne odgovara" - Isidora Sekulić... "Milsim da slika treba da bude dopadljiva, vesela i lepa... da, lepa! Ima dovoljno ružnih stvari u životu i nije potrebno stvarati nove" - Renoar"... "Moram priznati, postao sam neučtiv. Vidiš, ja sam i pijan. Obično se jedanput mesečno ovako napijem. Kad sam pijan, postajem neučtiv i krajnje drzak. Za mene je tada sve sitnica! Preduzimam najteže operacije i vršim ih odlično; crtam najšire planove budućnosti; i tada sam sebi izgledam kao osobenjak i verujem da donosim čovečanstvu veliku korist... veliku! A u isto vreme imam svoj vlastiti filozofski sistem, i tada mi se svi vi, braćo moja, činite kao bubice, kao mikrobi"-Čehov... Neki ljudi vazda ostanu u pogrešnom dobu... "Stvari teku, a ja se držim izvan njih"... Zlatno pravilo kaže i nalaže: dobro se čuvajte malih podlih krtica iz vlastitih redova... A sutra prizivam još jedan sunčev zrak svevišnjeg Atona... Nesvrstani su upravo oni koji niti laskaju sami sebi, niti laskaju drugima... Isto je i sa lajkovima... Čovek ne sme da olabavi u postavljanju svojih kamenih principa... "Čak i zdravlje i pamet kupuju se ili održavaju novcem, naročito u našem vremenu"-J. Dučić... "Srbin ima prirodnu tendenciju da sve svoje velike ljude ili poubija ili unizi, i da ih zatim opeva u svom desetercu kao heroje svoje nacije, i najzad proglasi svetiteljima svoje crkve"-Jovan Dučić... Mudra reč jeste najdelotvorniji utešitelj... Naše nedoumice i nedorečenosti iščileće upravo onda kada nestanu sva slova i reči... Ukoliko patnje dolaze upravo od suviška, onda je krajnje vreme da se zaglibimo u još jedan deficit... Veličina jedne prirode počiva u njenoj moći ćutanja... Od svega na svetu ipak je najviše proganjana filozofija... Naš život mora biti upravo onaj pravilno opisani krug u čijem centru ćemo biti upravo mi... Nesrećni smo i onda kada nam vlastite Ideje postanu superiornije od realnih mogućnosti... Ja sam slabo ljudsko biće upravo iz razloga što su svi moji ciljevi nejasni i mutni... A kada centralizujemo svoje dobre namere i najlepše želje, možda osetimo istinske čari ljudske sreće... "Ali je još strašnija kriza jednog karaktera, u kojoj se čovek oseti nepouzdan u samog sebe. Ne verovati više u Boga, u kojeg se dotle verovalo svim srcem, to je odista užas; ali ne verovati više u sebe, to je još bolnije: jer to isključuje i Boga i čoveka u našoj sudbini"-Jovan Dučić... Jedino se sa Vama mogu apsolutno složiti po tvrdnji da u sredini između dve krajnosti (kao što su mržnja i preziranje) upravo sapostoji živuća ravnodušnost, koja je mirna i neizmenljiva odveć i doista... Verujte da unutar sebe ipak posedujete ogromno i neprocenljivo duhovno blago i ako već morate da ukradete i nešto posudite, uzmite to od samoga sebe... Pre nego što postavite sebi pitanje: ko je moj neprijatelj??? - proverite dobro da već sami sebi niste dovoljno napakostili i tako neprijatelj sami sebi već postali... Najveći mudrac ovoga sveta, jeste upravo ono ljudsko biće koje nikad i ničim ne naudi prevashodno sam sebi... I kao što rekoste i nagovestiste, zaista u današnji dan ne bi smelo, a ni trebalo više svoju misao udubljivati, jer time bi samo pojačali današnju naročitost... A ako ćemo iskreno - tamo neke naročitosti nije ni bilo...Vi kažete: "Svaka je filozofija tužna"... A ja vas uverevam, da je lično razmišljanje ipak potanka izgubljena sreća... Nema ništa sažetije i lepše - nego kad sve u jednu dobru pesmu stane... pa se sve tako lepo kaže... pokaže i dokaže... Pa se tu i neki skriveni smisao pronađe... Suština neka nađe... A čovek koji sluša ipak nekako u životu snađe... Šporet je neizostavno najbolji prijatelj svake žene, jer na njega može uvek da se osloni, a plus greje... Zašto je važno da dišemo... Pa zato što bez vazduha nema života... Ja ne pripadam ni jednom od ponuđenih svetova, al zato imam svoj mali svet... i u njega prosto nema prostora više ni za koga... niti postoji čudo da se prostor malo proširi... To parče svog malog sveta - ne dam ni za šta na ovom svetu...
Нема коментара:
Постави коментар