Ne trebam nikoga u ovom svetu sve veće propagande tobož neke nametljivosti jako važne, da me učini "kompletnom", zato što ja već ovakva kakva jesam ovde i sada - pa jesam kompletna... Kroz iscrpljenost sam se preporodila u agoniji pretrpljenog i izdržanog bola... Bola koji vučem za sobom... kao onaj zaostatak svih tih godina za nama... Ono što jeste važno kaže da ja jesam ja čak i onda kad moje gledanje nije optimistično... Nije se nužno transformisati po cenu vlastitoga ja, koliko jeste nužno istrajavati u svakoj novonastaloj situaciji... u situaciji kada sama bez ikakve ucene spolja želim da kažem do čega mi je u ovom trenutku bar imalo stalo... I ono što učinimo tek onako reda radi moglo bi se smatrati učinjenim iz dobrih namera... A namere svih nisu uvek nužno dobre prema nama... To što se neko upinje i pokušava biti bolja osoba već danas nije isto što bi podrazumevalo i prizivanje takođe neke bolje osobe u svoj život... Najsrećniji jeste onaj Čovek koji se u svom svom bolu smeje... I tako postoji krajnje neverovatna visina jednog ljudskog bola i tačka do koje sve doći tako stravično mora, a onda sve krene da opada i da slazi i tako sav onaj stravični bol netragom svojim od mene odstupi... i negde se nešto tako prelomi... Treba se čuvati ljudi koji kukaju na neki svoj bol... tako sam ja juče primila jednu priču o bolu tuđem, pa sam onda verovatno nesvesno nešto kasnije preuzela taj tuđi bol i evo tako se aktiviralo ovo polje moga bola... a taj koji je kukao je mnogo pokretljiviji danas i snalažljiviji od mene... a ja zaplatim kao i uvek... I tako ja povazdan, ispisujem ove male stranice svoga života - čas kao 3 koraka u vis, čas kao 2 survavanja u blato... I apsolutno se slažem da uopšte nije važno da li su neke ličnosti postojale... Već da je daleko važnije i snažnije - šta nam pričanje o njima kazuje i pokazuje... Svemudrost bi trebala biti ključ koji otključava mnogo toga, no negde se kao predmet zagubila... Ipak je lakše i lepše ako Svemudrost ipak istraje i opstane samo kao nešto pitomija velika Ideja... U kamenu kao i u reči, čuči skriveni trosmisao: stamenost, svrsishodnost i svelepota... Jedna od mističnih misterija, jeste i to što je reč vazda kamena... Da li branjena, zabravljena, zaključana i zabranjivana najbolja reč, može pokatkad biti baš onoliko borbena, da ispliva na površinu kao jedna od reči najviših, i to kao istinitost iskrena i iskrenost istinita???... Za džabe potrošimo silno vreme, a i pre vremena znali smo ishod... Ja sam od onih koji kad biraju između dva zla, obično odluče tako - da neće izabrati ni jedno... Dobro utreniran igrač vidi samo ono što želi da vidi, a ne ono što mu se pod nos podmeće ili silom nekom nameće... U životu nema puno mudrovanja - bolji prosto mora da pobedi... No, ja nikad nisam smela da tvrdim da sam od svih vas ili njih "bolja"... Ko ne zna da ćuti, taj ne zna ni da govori... I am alone but I am not a lonely...
Нема коментара:
Постави коментар