O sebi onoj od nekada još od vajkada ponajčešće govorim kao o veoma priprostoj osobi, ne samo pod utiskom priprostih sadržaja koji me okružuju... govorim kroz oćutano nekazivanje kao o nekome ko je izgubio sve putokaze namerno i u inat... kao o nekome ko se stopio sa mrakom u kome ipak ima najdivnijih treperavih zvezda... kao o nekome ko više ne postavlja pitanja, jer bojažljivo odgonetke ličnim opitom kad tad spozna... kao o nekome ko nema ni odgovora, kad odveć mnogo neispisanih pitanja ne ume ni sa hartije sopstvene da pročita... kao o nekome koga kao da nema više... Više mi stari putokazi neće pokazivati novi smer i pravac ne kretanja... ispraznost jednog ljudskog duha... sa puno zlih zaostataka... nesavršeno sam predubeđena u bezizlaznosti svuda... Da, neki bi to nazvali lavirintom... U svakom vremenu postoji ipak jedno vreme u kome "nećeš znati" šta radiš... i ne samo to... biće to vreme kada ćeš znati šta sve ne treba da radiš... to je vreme kada poništiš svoje postojanje... kada još više odbaciš sve rasparčale delove svoga ja... I konačno posle 3 dana gubitničke borbe i toliko poraza, moj prvi i jedini današnji šah-mat - kad povratih se pisanju... Bolje je otići sa lica gluposti i tuposti, nego tolerisati gluposti, kao uostalom i sve tuposti... Nema više te kapi koja će ublažiti sve nečistoće moje... Svako moje novo putovanje širom bele Vasione samo mi još jednom potvrdi i dokaže, ali i svim čulima pokaže, da sam još uvek energija neuništiva i večno živa... Svako novo putovanje ispisuje po još jednu novu priču u knjizi velikog života, u tom dragocenom nizu kosmičkog preplitanja sna i jave na rubu plavog ipak dostižnog horizonta, u rađanju svake nove reči kao pesme nove, u istarživakom pregalaštvu Istine, Pravde i Slobode... "Mi nismo živeli životom ljudskim; mi smo rođeni za čudo potomstvu"-Eskines, najveći besednik sa Pniksa... Sicilija, Sicilija, Sicilija!!!... Moje srce jeste opijeno od Sicilije i Sicilijom!... Tim ostrvom gde su rađani neumrli kraljevi, pesnici i heroji... Iz nečujnih plavih tišina zalepršala jeste zastava slobode pobedničkog jutra obasjanog zracima nekad nedostižne Himere... i sve se odmah zahuktalo dimanikom romantičnog romora i govora... Jasnost i videlo tog prekrasnog puta po kome Odisej probirljivo više nikad da zaluta... O pobede svete, o srca što od radosti lete... Knjiga sam Života koju maestralni vetrovi tek podupiru energijom slanih i termalnih voda... O prečudesna divoto jednog odmora krasnog... O ti pesmo provučena kroz Mesinski moreuz mediteranskih meditacija... Ja upravo ispisujem svoj najlepši dugovečni životni horoskop... Jupiter tek zamahne osvetničkom čežnjom jednakosti isključenih bogova i malih ljudskih hula, u zamotuljku netolerantnih hulja, tu gde večni zračak Sunca posveti reč roba u poeziju istine i pravde, u ime pitomih pučina Jonskog mora i narandžaste lave sa Etne dominantne, dok po obodu plavih kamenih korala zavitla impuls života u prvi osvit najbistrijeg julskog dana... U pričanju o horoskopu kao da sve dobije onu osunčanu kosmičku mekotu i lepotu što je ljudi od pamtiveka trgaju i njome tek pokatkad batrgaju, uverenja zavodljivo slažu i poslažu, pa dopuste Jupiteru hvaljenom da pehar romantičnim zanosom pretoči i ovog leta božanstvenog u čast Velikog Sunca i Svemogućeg Srca... "Primećujem, dragi rođače, da čovek, koji se odveć druži s konjima, postane najzad magarac..."-Jovan Dučić... "Tamna je tamnica, svetla mučenica, u tami se sija Sveta Agatija, nad tamnicom dvori, svetlošću obliti, tu mučitelj živi, sramotom pokriti, Agatiji devi nove muke smišlja, mračan sred svetlosti, muči se, premišlja... Ko se s Hristom venčo, tamnica mu sjajna, a dušmanu pravde - palata očajna!... "Molitvama Svete Agatije, Svete Lucije, Svete Cecilije i Svete Agneze, Svetog Vida i Svete Rozalije, izbavi me od svih lukavih nasrtnika i pakosnika i danas kao i svagda Presvetli Gospodine (Gospode Isuse Hriste)... Svako moje putovanje ustvari jeste jedno veliko hodočašće... Ipak veličina jednog ljudskog trajanja i postojanja može se meriti i ravnjati sa količinom nerazumevanja koju drugi ponesu o nama samima... Ljudski uspeh stoga jeste samo onda ukoliko nas drugi nikad ne razumeju... A oni koji kažu kako nas tobož razumeju u suštini veoma vešto lažu... I najnovije stvari mogu biti umazane mrljama prošlih neslavnih završetaka, pa je budnost i pažnja preko potrebna, kako bi došlo do izbegavanja prepoznatljivih fleka... Ono što jednom izgubimo, izgubimo za uvek, pa je stoga svaki pokušaj povratka na isto ili staro već unapred loš i promašen pokušaj, koji je moguće sravnjati jedino sa neopevanim neupsehom gubitništva... Potencijalnog sagovornika pokatkad nije dovoljno samo zbuniti ili uzbuditi, pre svega potrebno jeste takvog sagovornika ostaviti u stanju potpunog nerazumevanja i sa što manje oduševljenja... Kroz ovaj prašnjavi Život, više sam zahvalna onima koji me jednom i za svagda zaborave, nego onim koji se svakodnevno lažno upinju i propinju na prednje prstiće slabašne, kako bi se bez mnogo navoda tu negde pojavili ili tek uzgredno kao učtivo javili... Tuđe reči pokatkad upravo imaju onakvo skriveno i preneseno značenje kakvo im ponajčešće pripiše tumačenje našeg uma... Zbog današnjeg rasporeda, osakatiću sebe za još nekoliko visprenih misaonih dela... Nevolja današnjeg čovečanstva počiva upravo u tome što je pogubio pokretačku strast... Nije u mojoj prirodi, ali pokatkad poželim da namerno zakasnim na posao... Već dugo nisam izgovorila pred ogledalom ono lepo zvučno: Volim te, dušo - volim te, kamena ružo... Ritam mog unutrašnjeg Svemira teško je slediti i pratiti... I opet zagubim čestice u svom tom veličanstvenom unutrašnjem prostranstvu jedne Vasione... Količina moje današnje ljubavi, svedena je na mizernu veličinu... Srećan početak još jednom nakon toliko lepo slomljenih dana iza mene... Samo je večnost mladosti sklona potonuću u još jednu zaljubljenost sasvim običnog oblačnog dana... U središtu svog suženog kruga, pa taman on bio i autističan - centar sam Ja... Uhvaćen i prvi žuti maslačak... Drveće bi trebalo okrečiti... Saksije sa cvećem i žardinjere već su iznete na terasu... Još malo čekam da otopli, pa da maknem i kaktuse iz garaže... Svrake se šepure... Golubovi kradu Džoniju hranu... Trava džiklja i raste - mašala... Prvo košenje biće za slabe ručne mišiće - najteže... Ma, samo kad Sunce sija sve je lepše i lakše... PROLEĆE - to se tako zove i kaže... Plavi 19-i mart 2013-e... Vetar je toliko duvao da su se zametnuti pupoljci, već poprilično oformili spremni za ulistavanje... Čak je kruška u mojoj avliji krenula pre trešnje i kajsije... Činimi se da kasne resice na lešniku... Sve u svemu užitak je bio obilaziti svoj mali voćnjak... Gore na nebu letelo je jato ptica... Po zvuku rekla bih da su guske... Beli oblačići išarali su plavo nebo prekrasnim figurinama... Od jednog mi se učinilo ogromno srce... Još uvek ni jedna lepa reč nije otvorila teška i gvozdena vrata... Mene su religiozne filozofije neke, kroz život mnogo strašile i plašile, pa su mi i dušu sitnu na komadiće rasule, pa su me tako živo upropastile... tako da sam prestašeno preživela isterivače mojih duhova...
O, kako nežno
proždiru kapi
sunčevog zraka
još jednu reč
prolećnu...
Нема коментара:
Постави коментар