Čovek koji pokuša, koji pokušava, koji je pokušavao ili koji će možda slabašno pokušavati da se vrati i povrati iz svih tih nedođija, dimenzija ili sfera (hemisfera) teško da više ikad može da se usudi snagom svog satrtog karaktera, pa makar se on ispoljavao samo u pukoj tišini, da još koju reč prozbori o "talentu"... I večeras se batrgam bezuspešno... još nisam uspela da šahmatiram računar protiv koga sam onomad umela da igram i pobeđujem... I jeste Andrić je vazda upravu (iako ja i jednu takvu književnu veličinu volim da stavim pod lupu svoje maloumne sumnje i slutnje) no ipak ni svi ljudi nisi tako dobri kao što se to dobrom čoveku pokatkad učini...Vreme je da se konačno opet vratim onome što najviše volim - "pisanju"... Nikada nemoj prestati verovati u iznenadni pad svake nade, samo zato što se neprijatna "čuda" dešavaju svaki prokleti dan... Biti sam čovek je shvatio još u nekom ranom dobu svoga detinjstva, čak mnogo bolje nego biti okružen ljudima koji te ne cene i ne vrednuju dovoljno... Isto je kad se tu počnu kretati i oni koji čoveka precene i prevrednuju i više od normalnoga, ustaljenog i običnog... "Kažite mu i to da ću jednog dana, kada postanem pesnik, napisati o njemu pesmu ili basnu. U toj će basni pas da govori. I zvaće se, naravno, Dingo..." - Danilo Kiš. "DEČAK I PAS", "Pas koji govori"... "Ja sam, dakle, običan pas i moja je sudbina prosečna. Ono što me, u neku ruku, čini izuzetnim, to je moja sposobnost da govorim. A do milosti govora uzdigla me ljubav jednog dečaka, mogao bih reći nesrećna ljubav". "Rat odnosi ljude, uskraćuje im nežnost, rat unosi u ljude strah, čini ih nepoverljivim. U takvim uslovima, jedan pas, veran pas kao što sam ja, mnogo znači. Ako niste dete i niste preosetljivi, njega možete voleti bez očajanja, bez straha da ćete poludeti, da ćete umreti od bola ukoliko vam ga rat uzme, možete ga voleti a da ne činite sebi nikakve ustupke, možete mu se slobodno ispovedati, bez straha da će odati vaše tajne i skrivene želje. U ratna vremena psu je teško samo dok mu ne izrastu očnjaci". "Majka me poučavala životu: kako se maše repom, kako se pokazuju očnjaci, kako se čisti krmelj iz očiju i kako se teraju dosadne muve. Tu smo uvežbavali među sobom i osnovne zahvate napada i odbrane. Bila je to lepa i bezopasna igra. Nasrtali smo jedni na druge kao seoski džukci, ali smo očnjake pokrivali velurom, a kandže smo držali u šapama, kao kame u futroli"... Jednom pesnik - zauvek pesnik lepo za one koji su po vokaciji zaista to - pesnici... No, ja to ipak nisam... Zaspaću na najlepšem sazvežđu sonetnog venca... I zaista lepših slika nema, a mnogo je prijatnije nego pojiti oči vencima sa neke sahrane... Reč večernju, rasprostirem kao uštavljene jagnjeće kožice nad modro plavim horizontom... Najveća odmazda koju čovečanstvo može da nam učini, jeste da nam oduzme pravo na naše lično nezadovoljstvo... Pa, ipak to pravo nam oduzmu, a po vokaciji svoje slabosti i svoga povlačenja u moj prelepi autistični svet - neću se nikad i nigde žaliti... Kome je do borbe - neka se i dalje bori... Ja sam svoje borbe - davno zaklopila... Mač zakopala... Najnepoželjnija uloga koju život može da vam dodeli, jeste uloga posmatrača - osmatrača... I počesto posmatrač - osmatrač, vidi i opazi i ono što ne bi trebao ili smeo... Zato su ove uloge i najnezahvalnije... Prvo vas podmuklo "ubiju", a onda vam zamažu oči poukom, da je sve to tobož bilo isključivo na vaše i za vaše - dobro... Gospodo, poštedite me u nekoj budućnosti sve te milosti, dobrote i pravde... Moja vera, postala je razroka... Sve manje pronalazim razloga za neko ozbiljnije verovanje... Svaki otkucaj svoga srca, darivam zgrčenoj Slobodi koje nema... I doista nema ništa lepše, nego kad čovek ne pripada, ni nebu ni zemlji... Od siline njihovih molitvenih reči, meni se onomad slošilo... I možda je sada vreme da me proklinju, ne bi li mi sutra bilo mnogo bolje... Ovo su vremena, kada ljudske utrobe muči, sve učestalija pojava gasova... Samo Veliki mogu podstaći male, da ih verno kopiraju i slede... Da im se dive... "Osim toga, da bi se pisalo pametno, čini mi se, nije dovoljno samo želeti. Rekao bih i to da se, kako mi se čini, ni na jednom evropskom jeziku ne piše tako teško kao na ruskom. Pročitao sam ovo što sam maločas napisao. Otkud to da je u pametna čoveka ono što je izrazio mnogo gluplje nego ono što je ostalo u njemu? To sam jedanput primetio kod sebe i u svojim usmenim odnosima s ljudima u toku cele poslednje godine, i to me je mnogo mučilo"-F. M. Dostojevski... Da li je to još jedna potreba unutrašnja, ako kažem da opet i opet pokušavam da pišem iako književni pisac nisam, a neću to ni da budem???... Ja neću da me čitaoci čitaju... I znam ovo je dobra zapiska za sve moje psihoanalitičare iz podzemlja... Moje male zaprške iz podzemlja... Moja razmišljanja, kao i svi osećajni utisci, imaju jedino vrednost za mene... I tako će i da ostane... I da li je vrednije ono što primetim najpre u sebi, od onoga što evo sad dopišem na hartiji???... To iznenadno opet i opet, kao da postane neshvatljivo... heuhvatljivo... I onda kada moja reč prestane, nemoj se libiti, da nešto pametnije, kažeš umesto mene... I da sam sada "intelektualni" bogalj i to je teško reći... Sve se čini kako bi ljude onesposobili za dobrotu i finoću... pa se propagira i proklamuje ta podla i podmukla lošost... No, sve i da hoću, ja to ne mogu, jer me priroda fina i tanana izatkala i za dobrotu neku uzvišenu sazdala... Moje reči su moji unutrašnji energetski talasi koji biju i pokatkad požele na površinu da izađu i isplivaju... Ko ume više i bolje, svaka čast - široko mu svako energetsko polje... 18-ti mart 2013-e... Neko čudno jato ptica vijorilo se visoko na tmurnim nebesima... Kiša nije prokapala iako su svi izgledi bili za to... Trava neosetno izrasta i sve se više zeleni, a ja uvek pronađem po koji list uveli... Primećujem zapupila je i trešnja, ako bude mraza ode sve do bestraga... Kakva su došla vremena mogu ladno da kažem - nit volim istinu, a još manje laž volim... 17-i MART 2013-e... Proleće pored hučne rečice... Današnji dan zabeležen okom mog foto objektiva... Nije nešto naročito - al važno da se malo začeprkalo... Po brdima belasa se sneg i hladnoća bije po polju... Sunce je razmekšalo jutarnji mraz... Sve uverljivije proleće bojažljivo stiže... Ura!!!... Još jedan razlog više da se od radosti čovek baš danas svelepotom prirode nahrani i srce napije...
Нема коментара:
Постави коментар