PRED UGASNUĆEM NOVIM...

I konačno da krenem da čitam, pa ma to bile i pripovetke... naslov na natkasni "PRED ŽIVOTOM"... a još plašim se da paraliza svih mojih nekadašnjih potreba i htenja i večeras ne urodi plodom, pa ja ne budem u stanju pročitati ni slova... Čitati ipak uspevala jesam... Jedinu svoju nepotrošnost današnju dugujem mislima svojim i svim misaonim pregnućima sopstvenoga uma... I ja samo pokušavam postizati ono što sam mogla nekada - recimo samo pre 13 pa i više dana... iako se učini da se ja brzo povraćam i vraćam to je samo bledilo varke još jedne... sa koliko napora pokušavam loše istrajati imitirajući nekadašnju dobru formu čak i danas to najbolje znam ja sama... zatrovanost mog krvotoka uzela je svoj danak, pa tako ako uspem dočekati u uspravnom stanju i 22 sata više je nego odlično... a i jutru nije ništa bolje ili gore - nebitno kako se više definišem... neopisivo ukočena i troma preispunjena onim bolom probudim se pa poslušno gutam onu 1/4 sintetičkog raspoloženja... a večeras i onu 1/8... i tako u nedogled, jer mrlje koje popadaše po meni i po očnim kolutovima mojim - teško da se izgone nečim normalnim... pa obično činim ne ono što želim, već ono što od mene svi očekuju i traže - samo ne više ja... Ne smatram se posebnom osobom... šta više smatram se pripadnikom neke niže vrste one podljudske, a malo iznad životinjske... pa tako namera mi nije taći bilo čije srce... pokušavam samo nekim čudom doliti kap snage u puls mog života koji preti da načisto u meni zgasne... i kao da sam opet pred ugasnućem novim... I nije reč o pametnosti mojoj, već o smislu moga pisanja, bez da me iko svjim komentarima vraća u svoja korita... Ja ipak volim plitkost bare svoje presahle, nego sve dubine i bistrine tuđih uređenja... Istina nalikuje kamenu, po svojoj postojanosti i nju je nemoguće na deliće razbiti... Istina jeste najlepša svetlost kojom se zagrevaju duše... Prijatelj bi takođe mogao biti i onaj o kome ništa ne znamo, a ipak ga iz nekih samo nama znanih razloga - poštujemo i cenimo... Kraće rečeno: vi se njemu doista divite... Oni koji imaju svaki dan nasušnu potrebu za kriškom hleba, takođe bi trebali da znaju, da u svetu postoji još veća potreba, za iskrenom i lepom, dobrom rečju... ali ne onom rečju koja nam poručuje da bi trebali živeti i delati kao oni... Imam pravo na svoju promašenost, na svoju negativnost, na svoju pustoš, na svoj bezizlaz... Još jedan dan otaljasmo... uz minimum uloženih energija... bez suvišnih reči.. bez razasutih misli... tek onako sa idejom bez ideje... Dan u kome niste izgovorili ni jednu pametnu rečenicu je naprosto izgubljen dan... Ko god je probao hodati u mojim cipelama - nije uspeo... Moje misli možda jesu pogrešne, al život mi je pravi... Hej, probudi se... ti malo parče svemira... izbeglo od sveopšteg nemira... u tebe se nikad ne dira... Iako je prohladno i sivo nema razloga ostati u kući... Samo se treba dobro obući i adekvatno odelo na sebe navući... I pravac široko polje moje... Kiše nema... Nedelja je izmišljena za lutanje i plutanje... Trk napolje... Stop i ne više tako!!!... Dobra i prava... valjana... reč ima tu funkciju i ulogu da bude izgovorena... Ukoliko do toga ne dođe, znači da ima nečeg izvitoperenog... Ovo ne osunčano jutro, uštipio je front gusto stisnutih oblačaka... i još jednom izneverio sva naša očekivanja... No, sve dok bude bez kapi kiše... imamo se u novom danu čemu radovati... Promukle... mukle i zamukle... te misli moje... zamrzle i smrzle... negde ko da su podmuklo nestale i prestale... u tom ponoru i preko potrebnom odmoru... što na dubinu duše katkad nevidljivo slazi i dobro pazi... da nešto nesmisleno ne uzvrati... ili drugome iz dobre namere podvali... u šali prevali... i tako dalje...