Суфлер или Луцифер
унутар моје душе
баршунастим шапатом
испредао је најдивније
филигране од златне жице
само Њему својственим
надменим дахом
као напослетку исказа
који личи
на привидну бесмислицу
а Ја сам подстрекивала
ватрене лопте
и закопавала их
у ров под земљом
док су нас
опасности штипале
Ја сам бојила
наивне пејзаже
опијена
Вердијевом Травијатом
тим тактом
провереног корака
а нарови презрели
одливали су мирис
загонетне модрине
и тресак при нашем паду
у ништавило парадокса
који се обасјан светлошћу
наших трочланих израза
ипак стасалим делом
до бесвести
на мермеру овом
мрамором ћутње
окамени...
Нема коментара:
Постави коментар