Ono što je danas došlo jeste bolje od onoga što je juče prošlo...U svakoj strofi svoga života ima po nekoliko slikova (rima), a i trikova... Svega tu ima... Ovo je najlepše i najbolje vreme, jer sve ide za 1 sat unapred, pa i misao... Reč... Živeli... Nemam "toliko duboko književno obrazovanje", no mora da imam bar trunčicu " izvanredne prirodne prefinjenosti" koja mi pomaže da dobro shvatim "jednu umnu lirsku pesmu"... Dučić: "Čovek koji odista ima svoju sopstvenu dušu, veoma je redak među ljudima; ali se naročito među piscima takvi ljudi daju izbrojati na prste. Istinski personalan pesnik, to je samo pesnik duboko duševan"... Ko se god napaja sa izvorišta starih vekova, nikada neće sa vihorom novih vekova prohujati... I pesništvo je tajna božanska u koju su upućeni samo retki i izabrani... No, ja nisam ni izabrana, ali jesam nametljiva na svoj nenametljiv način... U svakoj kritici čuči i doza pakosti... Kritičar oštro sudi i seče, bez zere ljubavi... Kritičari odvajkada imaju rušilački zadatak sa ciljem u pokušaju, koji ide u smeru destabilizacije jedne pesničke pokretačke i stvaralačke energije lepe reči... Kažu da je boginja (božanstvo) pameti Atina bila plavooka... Shvatam samo ono što volim... Čitajući velike, usudim se da slično dopišem po malo... Nepresušni bunar svih čovekovih izvorišta i pokretačkih snaga, jesu upravo dve vodene žice potekle iz najdubljih dubina zemljine utrobe, a to su: verovanje i sumnjičavost... A što li samo duša pesnika toliko vrca od suviška senzibiliteta, pa opet vešto, kao da kroz stvaralački pokušaj progovara i kazuje strofe nove, kroz reči stare i tako opet stihove kao da zacari, u plamenu svih unutrašnjih sukobljenih iskri, u tom još jednom zemljotresu potrešenosti, što je ravo zatvaranju te tek probuđene iluzije, unutar unutrašnjeg priključenija i energetskog kružnog uključenja na točkove večnoga života... Dučić: "Lažni pisci propadnu jedino pred ravnodušnošću čitalaca, a to je kada su čitaoci od njih književniji"... Pesnik krade reč svoju od večnosti i to ga baca u novo očajno proviđenje, u još jedno tugaljivo snoviđenje... Jer, pesnik kroz traženje suštine, ipak uspe da upije i delić božanstvene iskre u svoje novo iskovane retke... Nesreća jeste nastupila upravo onda, kada je čovek lišen mogućnosti da stvara... Umni rad jeste jedina vrsta posla od koje i sa koje vas niko i ništa ne može udaljiti... Mogu - ne dao vam Bog da to iskustite ikada... Jer, ko će mesiti sve te divne kolače dok polupismeni glume da čitaju i nešto fino rade... Dučić: "U četrdesetoj su počeli svoju akciju i Platon, i sveti Avgustin, i Muhamed... Ali srećom, Seneka je stoik, koji udarce prima mirno i ponosno, i koji zatim ide dalje... ali ne treba se ni zaljubljivati posle četrdesete. Pozna ljubav je ili vrlo zla za ženu, ili vrlo fatalna za čoveka, i može da sve upropasti i sve naruži. Plemenite stvari ne stare nego samo promene izgled, često čak i na lepše"... Snovi ne bi trebali biti suprotstavljeni istini... Plavičasta nebesa i beli oblačići... A Sunce se iza pritajilo... Tri kamena neobičnih geometrijskih oblika... Liče na jednu zvezdicu i dva trouglića... Pronađem ovu divnu biljku i primetim da ona izraste iz betona... Učim od nje i znam da i iz kamena može izrasti nešto veličanstveno i živo...
Нема коментара:
Постави коментар