Obilazila sam možda jednom oko nečijeg srca sedam dana kao oko jerihonskih zidina koje nisu obrušene ni zvucima najlepših zlatnih truba... Ali više neću!!!...
Tamo gde nema ljubavi i mira - nije tvoje mesto, slatka sestro... Pravi put se obično pronađe u prvoj polovini života... a u drugoj polovini života sve postane: tumaranje, lutanje i batrganje u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na časovniku... Žensko srce, doduše ne svako, veoma često postane kraljicom divljine i neke nepremostive tišine... Nije dovoljno biti odlučan i hrabar u mislima samo...U životu nije sve samo hir... i vir... ostaje malo mesta i za jedan dobar pir... Poezija jeste ona besmrtna boginja Univerzuma, koja najlepše pesme i stihove u zvezdana sazvežđa i kola često sakrije i duž nebeskoga svoda ih kao najsvetlucaviju šatru razapne, da pod njom dokone glave te svetleće Iskre vazda u beskrajni nedogled broje... "Uspešan ratnik jeste prosečan čovek sa laserom kao fokus" - Brus Li... U meni živi žena sa hiljadu mana... u meni hiljadu ratnika ratuje... samuje... Pokatkad mora nastupiti i onaj prvi put kada se sve dobro dobrim vratiti i uzvratiti baš kao da treba i negde u Vasioni mora... Pa, zaista više ne mora!!!... Pokatkad se od prošlosti može mnogo bolje živeti nego od recimo sadašnjosti... I da Kofučije jeste u pravu zašto menjati moj karakter kad je ionako preuzvišen... Bio čovek sa velikim ciljem ili bez cilja, na kraju svih krajeva čeka ga ono jedno i neizbežno - smrt... "I u mraku katkad nikne divan cvet"... Koliko toga čuvam na policama svojim... isečke iz novina... sve te brošure... knjige... ispisane sveske... koliko sitnica koje imaju važnosti samo za mene... nikome nisam odškrinula vrata tog svog sveta... nikoga nema da me nasledi... a što bi neko čuvao ono što sam ja čuvala sve ove decinije... a koliko sam se samo vezala za ovo čuvanje... i šta će biti sa svim tim meni dragim stvarima kada mene jednom nestane - kad me više ne bude... ko će zaviriti u sveske moje... "Ko shvata jake, taj od njih je jači"... "Smejem se bez osmeha, život je ružna navika"... Oni što me ne žale, ili me lažno žale neka me i prežale... Pokatkad je samo jedna reč dovoljna da nekoga ili izdigne ili srože u našim očima... Lutanje tim pre dobija na važnosti, kao i na snažnosti, tim pre što shvatimo da je besciljnost i nemogućnost pronalaženja samoga sebe ipak nedostižno i nepostizno, pa čemu onda lutanje, nenalaženje i nesnalaženje???... Sve što se usiljeno stvara nema niti može imati umetničku lepotu izraza i iskaza... Da bi doista bili veliki neophodno jeste svakako posedovanje one doze otmenosti... Pri izricanju ili iskazivanju recimo jedne vulgarnosti verovatno se mora biti sto procentno i iskren... Najgrublji nasrtaji ili napadi pokatkad samo jesu ono drugo naličje medalje prelaskavih tobožnjih uvažavanja ili priznanja... A kada me reč opet kao čoveka zdrobi ili zaboli, možda opet znaću da to hor opakih tako vazda na ovom svetu i zbori... U svom tom kruženju reč se počesto suzi i tako krene da se na sve oko sebe i tuži, no i vremenom se i ruži i opet kruži, ali gotovo nikad da i skuži... Cilj gotovo svakog plemenitog i uzvišenog cilja jeste razotkrivanje one besciljnosti dušmanske i klete... U niskosti jedne isprazne rečenice, kao da ima sve više onog nekog opruženog ljudskog bola i sve tu kao da jeste prekopano jadom i neuhvatljive su te potrošene skladnosti bez boje i zvuka, kad nad horizontom nema svanuća... Srećem povazdan lepe tuđe misli, ali ne mogu sa njima nikako da se složim... Ako većina ovoživotnih i ovovekovnih vrednosti i dalje počiva na nekoj vrsti vere ili poverenja, onda isto tako osiromašenje vere i izlizanost poverenja, više ne može da nadomesti tu nepremostivu provaliju... Potrošio se onaj najfiniji deo moje unutrašnjosti... Ostala je samo prašina... I tek po koje zrno pustinjskog peska... Reč je teže naučiti napisati, nego izgovoriti... Bespomoćnost je postalo moje sasvim prirodno stanje, sa kojim sam se tako odlično srodila, u pejzaž nemoći stopila i izvrsno uklopila... Dobila sam kritiku i ukor - da mnogo pišem i izbacujem na "zidić"... pa "neću" više... sad moram da mirujem i opet ćutim... O, Meseče najlepša kristalna kuglo... (nedovršen stih)... To što je osetno i primetno neko čudno naelektrisanje među ljudima ovih dana nije uopšte čudno... Sutra u 10 sati i 27 minuta počinje pun Mesec... Ipak to malo utiče na neke... Kakvo ti je srce - takve su ti i misli... Opasno je plesti niti, jer šta kad se pokidaju???... Svu svoju snagu i svakidašnju inaspiraciju nalazim i pronalazim u istini... Otuda je crpim i u sebe usisavam... Ko sunđer upijam... Istinom živim i dišem... Istinom se odevam i svoje biće prepokrivam... Sa istonom hodim... Istinom ronim... istinom izranjam... I sve tako dok postojim... Čovek koji govori istinu ne treba da se mnogo sekira što mu drugi ne veruju... Čisto zbog sebe i svoje savesti - treba da živi srećno i lepo... Radosno... Možda mu nekad neko i poveruje, ali to ne treba da bude zanimanje onoga ko zbori istinu...
Dostojevski: "Sem blagosti, kod njega su mi se dopali i neki njegovi, neki put originalni, pogledi na izvesna još vrlo sporna pitanja iz savremenog života... - Dragi prijatelju, sve to počinje da postaje tako interesantno, da ti predlažem... - Evo šta ću vam reći obema - produžih ja: - ako na svetu ima išta gadno, gadan sam ja, a sve ostalo je divno!... - Lizo, tebe čovek baš ne može da razume!... Hteo sam dugo da pričam, ali se stidim što sam i ovoliko pričao. Ne može se sve izraziti rečima, neke stvari bolje je ne pričati. Eto, dosta sam rekao, pa ipak niste shvatili... Da, sumoran sam, neprekidno se povlačim u sebe. Često želim da se uklonim iz društva. Možda ću i činiti dobro ljudima, ali često ne vidim ni najmanjeg razloga da im činim dobra. I ljudi nisu baš tako divni da bi bilo potrebno brinuti se toliko o njima. Zašto oni ne priđu pravo i otvoreno, i zašto baš ja prvi moram da im se namećem? O tome sam sebi postavljao pitanja. Ja sam blagodarno biće i dokazao sam to već sa 100 gluposti... Ne, ja neću razbiti nos. Ja imam karaktera i uz obazrivost mogu sve da naučim. Kad je čovek uvek uporan, uvek budnoga oka, i uvek smišljen i sračunat, i kad neumorno radi, i trči, zar je moguće zamisliti da ne stekne najzad toliko znanja da svakoga dana zaradi bar 20 kopejaka?..."...
АДА НЕГРИ, песма НЕИЗРЕЧЕНЕ РЕЧИ, превод са италијанског З. Н.
Речи које уста никад нису изрекла,
ради самилости, ради поноса, или ради
страха, које је на усне натерало само
тамно лудило и које је ту прибила нека
јача воља;
речи не звука, него куцаја, помешане
крвљу што бије, са пљувачком којом се
напаја ћутање, са живим месом што пати,
са срцем што јако туче;
имају, у дубини, где се мрке скупљају
(а ко их није хтео да каже, у себи ће
их увек слушати) неку непомичност
привиђења угашених лица и слепих
зеница.
О чедо, са затвореним уснама, твоје ћутање
над делом тебе, који је био угушен, слично
је леденом обвоју на рани, која зјапи.
О чедо, које више не зове чежња, које
више не буди љубав! ---Бог ти је
дозначивао само један сат за реч,
коју ниси изрекло, а сад ти унутра
виче.
Шћућури се постранце, прогутај плач,
заогрни се сенком. Касно је сада за
твоју тишину. Ти си већ код вечног
прага, где је ћутање свето.
Нема коментара:
Постави коментар