У ИЗГНАНСТВУ...

Данас сам ађутант 

овог чудесног времена 

боје сипине кости, 

где све можеш изменити 

и све чиме се можеш забавити, 

побожно задивити, 

незграпно и бестидно рећи, 

а колена склопњених у велико ћутање, 

надам се да добро печем колаче, 

принцип засађен у срцу 

место пољупца, 

разлог да ми пребаце 

они са великим предумишљајем, 

ућутим у сагласју 

са својим испрекиданим тактом, 

подмукла, промукла и лукава, 

претурам по овој страсти писања, 

ту где умрле очи злокобност шире 

на нешто беспомоћно, 

као да неко сочи мене, 

па побегнем плашљиво, 

док у мени подрхтава свако ребро, 

у оно размишљање без покрета 

и разум тај поглед ганутости носи 

и подноси све што се цакли 

пред огледлаом овим, 

па журно се усправим 

без покрета 

и запахнем сваку особу 

сетном утехом, 

ту где застајем без изненађења, 

ћутећи нечујно, 

као црвено привиђење из пакла, 

сасвим утопљено 

у дрхтаво очекивање површног наклона, 

а спорост ме забавља 

и спремно без напора 

и без набора, 

тако значајним гласом развуче 

кроз буђење у изгнанству...

П. С. Моја 28-а песма у 2017-ој години... а 770-а у мом опусу исписивања који траје тако интензивно скоро па 25 лета...