Odlećem sa pticama moje bolesne duše u taj najlepši netaknuti kutak neponovljive tišine nebeske, čak i onda kada mi brane, a meni samo pred lepotom višnje svetinje nešto Svecarice Majko Bogorodice svane... Danas sam u selu pustoši svoje - videla prelepog i ogromnog žutog leptira... igrao se mojim pogledom i bio mi je na dohvat ruke... išao je tik isped mene uz ono jedno brdašce... i stao je sklopivši dva krila u jedno krilo... i tako se umrtvio i umirio na suncu čekajući da ga uslikam... a ja nisam htela da mu kradem tišinu... onda sam ga probudila i on je poleteo... poljem preleteo... "HOMINI SUA CONSCIENTIA PLURIS EST QUAM OMNIUM SERMO" - Čoveku je njegova savest vrednija no govorkanje svetine... "AMICOS VARIOS PARVI FACIMUS" - Prevrtljive prijatelje malo cenimo... Andrić kao i vazda piše: "Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama"... "Kad bi me večeras ko zapitao zašto ja živim, i šta ja očekujem, zbunio bih se pred licem sunca i sjajem neba i visokog brega na kome živim. I da taj kraj, ubog i tužan, nije protkan tu i tamo gajtanima dugih i tankih potoka koji se slamaju i prepliću, ništa se žalosnije na svetu ne bi moglo zamisliti"... "I na kraju, svaki je stil dobar i svaka forma prihvatljiva, ako su u službi nečeg što nije samo stil i samo forma"... "I sad često biva da u meni kucne stari skitnički damar; ali ja brzo spuštam zavjesu i sjedam za sto"... "Kamenite stepenice plemenitih linija, izlizane i istanjene toliko da poneki basamak liči na oštricu mača iz arheoloških nalazišta"... "Kome da kažem kako me je zamorila zemlja? Ko zna koja je to pokora da se živi gluho i bezizgledno, među ljudima kojima ne mogu ništa kazati i koji mi nemaju ništa kazati"... "Posle naše smrti možete ispitivati i šta smo bili i šta smo pisali, ali za života samo ovo drugo"... "Pisac treba da je ćutljiv kao što je ćutljiva njegova knjiga na polici. Što je čoveku budnija i življa duša, to su njegovo robovanje fizičkim potrebama i njegova zavisnost od materijalnih uslova života slabiji i manji"... "Seljačka buna nije prosta gungula usijanih glava, nipošto, već pravedna borba puka za pravo i poštenje" - August Šenoa... Sa svakom novopročitanom knjigom, na putu smo da proniknemo u delić piščeve tajne... Isto je i sa čitanjem ljudi... I ja sam na putu da dugo iščekivanom knjigom, bar malko proničem u tajnu... Imali li išta lepše nego baš s proleća obradovati sebe još jednim tajanstvenim naslovom... Biće ovo zaista divan čitalački vikend... Čitam+razmišljam=pišem... Napretka nema upravo za one ljude, koji sebe sahrane u prošlosti... Jedan od prvih udara sudbine, jeste taj kada vam usud dodeli "žestok karakter"... Više da me niko nije priupitao kako mi je u životu... Mene to ne treba pitati, jer ja to i ne znam... Najbolje je pitati ove oko mene, jer kao i uvek oni bolje znaju... Uspešnost jednog bolesnog čoveka valjda se ogleda u tome da okolo trčkara i samo klima glavom i tvrdi kako je sve dobro i lepo... A neuspeh onog drugog takođe bolesnog čoveka, koji kaže kako zaista jeste, ustvari još jednom ima da potvrdi koliko je ovaj drugi promašio i vreme i mesto... Jednostavno nesposobnjaković se nije snašao i sada mu se tikve obijaju o glavu - sve po zasluzi... Neki ljudi nisu proleće, da se probude tako lako i tačno... U nama još tinjaju teške iskre ledenog doba... Da li neko zbog proleća, mrzi i ovaj mart???... Za razliku od jučerašnjeg kišnog dana, evo ga još jedan novi dan, preispunjen svetlošću sunčevog pvog prolećnog velikog nebeskog svetla samo za vas zdrave, lepe i srećne... Proleće je, a u meni kišna jesen teška... Suze, bol i tuga... Prvi dan proleća, počeo je nestankom lepote one iščekivane još od iskona... I tako kad čoveku sve dojadi i dosadi, on to nekako polako bez da ikoga uvredi - što dalje od sebe odbaci i baci, jer shvati da preko svoje bolesne duše više ne može da gazi... poželi da samom sebi što manje napakosti... PRVI DAN PROLEĆA... Izašli su i mravi i pčele na Sunce... Videla sam žutog leptira... Jagorčevinu i belu ljubičicu... Ptice su cvrkutale... Grabljivice su kružile visoko u letu... Kormoran je potkradao ribu... Reka mutna... Voda udara o obale... Opet je na brani pušten preliv... Bili su tu i neki crni gumeni čamci... U mojoj avliji ucvetala kajsija... Ako bude najavljenog mraza - opet ništa od kajsija ove godine... Bilo je teško okretati pedale i boriti se sa nekim podmuklim vetrom... No, sve u svemu PRVI DAN PROLEĆA - predivan u svemu... I drenjak je ucvetao u prepoznatljivoj žutoj boji takođe... Kad je lepo vreme i fotoaparat me sluša...
Нема коментара:
Постави коментар