Načitana žena, no još uvek nedovoljno prečitana - ima pokatkad gole noge, usled nošenja one suknje malo iznad kolena ili do kolena svejedno, ali takođe ima i prebogat rečnik reči i izgovora... Život bi bio jako dosadan kad nas ništa ne bi boleo, pa ma to bila i praznina jedne duše... Zato i danas uživajte u svakom svom poraznom bolu... Poezija to jeste sva ona reka izlišnih slova u neko mnogo zlo doba i to je ona rana mnogo bolna i od pregoleme tuge za sve drugo neprobojna, to je pustinja neizmernosti i najžalosniji odraz i ljudski poraz, to je bela vrana kamenovana sa sto različitih strana, to je ona zaraslost za kamen u tegobnom slivu ljudskih patnji i prolivenih suza u krvavim bitkama života... Razdraženim zamahom gvozdenih čekića lako jeste smrviti svaku poetičnu iskru i tako survati poetičnog glupaka u provaliju i to upravo tamo na gomilu ruševina isitnjenih tišina i razapetih istina u ime nevažnih misterija i istrebljenih visina... Poezija jeste jedini kosmički putnik bez suvišne adrese i broja, ali posvedočeno oličena hrabrošću volje i idealom da je nemoguće poverovati u nešto bolje, kao i to da duh dolično teret svoj podnosi i neizmerno se zbog svega toga i najstrašnije ponosi... Poezija vazda izliva ostatke neizrečenih reči što posve krivudavim akcijama neku temperamentniju umetnost slova stvara i tako sve do srži bespućima tek odluta u savršenstvo ideja i linije izvuče sa kosmičkog dlana, da tako ogromno veličanstvo instinktom svojim izvaja u ime mudrosti višnje... Oparana duševnost može umanjiti lepotu današnjeg stiha, ali samo do one mučne unutrašnje gubitničke reči izrečene bez primesa strasti i biće to poražena misao bledog mršavog trenutka i neuspela mrlja vazda vazdušasto stvarna u zanosu upitanosti pred večnim besmislicama naivno progutanih epoha... Poezija jesu sve one božanske iskopine, objave i legende sa žaokom pravičnosti, sve one idealističke težnje i prvi zraci svetla i sve tišine i svi mirisi ushićenja i sva carstva prestižnih čovekovih uverenja... Poezija nenadmašna tek postaje na kamenim stubovima neutralne osamljenosti grmljavinom razgorene pesničke reči u lepoti jednog savršenog nedostižno retkog kružnog trenutka kao kroz veliku poetičnost srećnog prikaza u radosti iluzije čula i svega ostalog... Poezija doista nije ono fantastično naštimovano violončelo, ali jeste počesto onaj Mudrac srođen sa Idejom budne straže nad neoskrnavljenim obalama tišine duše njegove i nečujni šapat spokojstva što uvire u više dimenzije prostora i vremena... Po svemu ne odveć strogo sudeći, Poezija dolazi kroz onaj nebeski levak prosvetljenog parčeta kosmičke žive duše i kao da sjajem svoje unutrašnje raskoši prokrči trnjem okrzane staze spoljašnjosti i vazduh dovede do tačke ushićene poetične pevljivosti... Nemoj svoje greške da brišeš mojom gumicom... I reč koja se previše upotrebljava, na kraju ipak postane neupotrebljiva... Prethodna nedelja beše jedna od onih kada je puno toga uspelo da me okrzne po glavi... Ova naredna nedelja sigurno će biti dosta hladnija i mnogo bolja... Pa, da vidimo... U svakom novom preporodu i rođenju kroz staze ovoga života, postajemo ni manje ni više, nego dobro okamenjeni... Ko je mogao biti: bilo šta, najpre i najčešće postane veliko ništa... Jedan od ključeva dobro podnetog događaja dana, jeste upravo onaj trenutak, kada rehoh: sve učinjeno, postade mi odjednom nešto kao - e, baš mi je sad svejedno... A ovog vikenda i kazaljke na satu, poskočiće za 1 sat unapred od radosti i prolećne sreće... S početka proleća umanjili smo i loženje vatre... Da li treba verovati ženi sa dugim noktima???... Možda ona ima kratku pamet, a predugačke nokte samo... Svaki dan života, prepun neotkrivenih simbola... Od malih nogu, život mi podario beleg - negativnosti i krivice... Da bi neke stvari razumeli i u njihov sadržaj bar malčice proniknuli, morate pokatkad uz sav taj trud i napor, ispiti podosta pitke izvorske vode... Male ljude olako smeštamo u psihijatriijske i terapeutske krugove... No, veliki ljudi stoga moraju biti vazda, van kruga... Obično s proleća ljudi postanu vrtlari u svojim prelepim skromnim baštama... Orezivanje korova može da počne... Kao što jedan čovek reče: bez mržnje i predrasuda, zakoračimo u još jedan divan, svetli i veliki dan nedeljni... Da li je nekoga ujela muva ce-ce???... Pa je od muke otišo u WC-e... Sve je neumitna slika i igra slepog slučaja... odsjaj i blesak... tren i treptaj... pokret i pokušaj... odblesak... bljesak... Postoji dan (samo što nije takav svaki dan) - no baš je ovaj danas takav dan - kada čoveku ma šta učinili i činili - on ostaje nekako hladan ko kamen i neuništiv kao stena... Protivnika je važno dobro iznervirati, a posle je sve već lako... Avlijska KAJSIJA ucvetala da lepše ne može biti, no ako bude mraza i hladnoće, otiće sve do đavola... Ovo je zabeleženo 23-eg marta 2013-e - jednog osunčanog i malo ledenog popodneva... Biće da u mom kraju šiba neki vetar severac... Bilo je pravo zadovoljstvo slušati zujanje pčela... Baš su navalile na našu kajsiju... Nije ni čudo - mi uzgajamo neprskano voće 100 %... Da nije ovako prohladno, ja bih i danas okretala pedale... No, biće dana i za to... Nigde ne žurim... Svuda stignem i sve saznam - baš na vreme u martovsko prognozirano nevreme... Nije loše za jednog fotografa amatera u još jednom pokušaju i svakidašnjem okršaju... HVALA...
Нема коментара:
Постави коментар