Угасити ову превејану запитаност
у тренутку без практичних обавеза,
а глас унутар непца смеје се
безгласно у одјеку зелене реке...
Знам опет је покрет несимпатичан
и шћућурим се неизрециво,
а бол кога више нема,
стоји окренут у страну
и није више ни трзај
искрзане снажности у мени...
Дан силази низ храпаве
облачне олуке неба
и успут ћу отпустити умор,
који се притајено усредсреди
да изокрене устрану воду
из лавора у коме сам
киселила огрубела стопала...
Зашто разазнајем
тај оборени поглед
на хоризонту
свих ових трзаја и шапата,
да сам сувишно одлутала
укочена од бола кога више нема,
без благости и сладости,
па кашљем отежале главе
и без удобности
посматрам бледо обузимање
запрљаног стакла...
Нема коментара:
Постави коментар