PATNJA KOJA DONOSI PROBUĐENI DUH STVARANJA...

"-UČITELJU: ŠTA RADIŠ DANAS?

-NIŠTA.

-ALI, TO SI RADIO I JUČE.

-DA. I JA NISAM JOŠ ZAVRŠIO".

Razgolititi svu svoju dušu na vatrometini ispraznih života, mogu još samo poneki nadasve snažni, ispravni i vražije drugačiji... stilom pisanja izazovni LJUDI... Savete baš ne volim, ali kad već o njima silom neprilika počinjem da razmišljam, onda treba da uočim kako 

JEDAN OD NAJBOLJIH SAVETA KOJI IKADA MOŽEŠ DOBITI DOLAZI IZ TVOG STOMAČNOG INSTINKTA... I tek sada počinjem da razmišljam morena glađu u prve jutarnje sate... AKO IM JE STALO podrazumeva se do tebe, ONI ĆE TI TO I POKAZATI, mada i ne moraju nisu dužni... pa ipak AKO I NIJE TAKO, ONI onda NISU VREDNI TVOGA VREMENA, kao ni energije kojom sve činiš i koju u sve donosiš... bespoštedno unosiš... trošiš... osipaš i paraš... TREBA SE ČUVATI SVAKE ONE REČI KOJA NIJE U STANJU DA OPLEMENI LJUDSKU DUŠU baš u vreme kada je malo prirodnih retkosti koje imaju tu energiju punoće jednog oplemenjivanja... KAD OPRAŠTAŠ, TI OZDRAVLJUJEŠ... KAD PUŠTAŠ DA ODE, TI RASTEŠ... i baš u tom rastu i porastu pretvorih se u neboder ili oblakoder... TI NE MOŽEŠ UVEK OČEKIVATI DA TE DRUGI TRETIRAJU ISPRAVNO, ALI TI MOŽEŠ TRETIRATI SVOJE JA ISPRAVNO... a kad već moradoh u onim decenijama iza razmišljati o očekivanju, važno je da akcentujem iz trenutne perspektive da ja tretiranje od strane tih nekih nazovi drugih više i ne opažam, iako se boji mojih plavih očiju pripisuju izvaredne sposobnosti i moći opažanja... zapažam - RADOST NIJE U STVARIMA (PREDMETIMA)... RADOST JE UNUTAR NAS... U NAMA... kao što je i glad unutar nas... gladi izvan ovog tela nema... Obratite pažnju na ten i gen izgleda, jer naš ten i gen govori više o nama, čak više od očiju, od pogleda, od svega ostaloga na nama što se sagledava i dešava... Ako već morate da umrete... umrite dostojanstveno, no nikad očajno... A san od prethodnog jutra beše upravo vezan za sahranu... sanjala sam da je neko umro... NI JEDAN UČITELJ, SVEŠTENIK (PROPOVEDNIK), RODITELJ ILI PRIJATELJ NE MOŽE ODLUČITI ŠTA JE DOBRO ZA TEBE... SAMO SLUŠAJ GLAS ONAJ ŠTO TI GOVORI IZNUTRA... i budi srećna sve dok čuješ taj svoj unutrašnji glas, jer teško postaje kada taj tvoj sluh bude doveden pod pitanje i kada bude potrebovao korekciju... I... Zašto sam se tada osećala ZABAVNO... samo zato što sam JA napisala solidno dobru pesmu... Napisah je... Ja ne umem da kreiram stvarnost neku drugačiju, no kao što se iz priloženog dobro vidi odlično kreiram svu tu divnu hrnu i kolače... ZA VEĆINU LJUDI, NJIHOV DUHOVNI UČITELJ JESTE NJIHOVA PATNJA... ZATO ŠTO EVENTUALNA PATNJA NJIMA DONOSI BUĐENJE... Andrić: "Ukratko: šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a taj lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje"... "Slasti je nalazio u štednji i štedeo je strasno, sa osećanjem da time bar malo popravlja sve što je u životu krivo i naopkao i da je novac još jedina stvar koja čoveka može bar donekle da uzdigne, spase i zaštiti"... "Izgubivši veru u smisao daljeg uspona na putu na kome se toliko zamorio a koji mu nije doneo ono što je očekivao od njega, Rotra se pustio niz struju, ne želeći ništa drugo do život bez bolesti i sirotinje, sa što manje posla i glavobolje a što više sitnih prijatnosti, stalnosti i zarade"... "Tek u četrdesetim godinamna, Rota se već osećao prevaren i premoren, kao čovek koji je potegao preko snage i kome nije plaćeno po zasluzi. Njemu je bilo strano svako apstraktno razmatranje, ali nije mogao da ne razmišlja o svojoj sudbini i da se ne oseti usamljen i razočaran"... "Pred već posustalim čovekom život se ukazivao kao beskrajna linija, bez ičega trajnog i pouzdanog, kao podmukla igra bezbrojnih ogledala u kojoj se otvaraju sve nove i sve dalje, verovatno isto tako varljive perspektive"... I zapanjujuće može biti - koliko su neki ljudi efikasniji od robota... ako ništa ono bar u brzom kucanju... И можда треба прећутати шта се све на послу опази... Али пијаног човека не можете а не препознати... Pobedim svojim povlačenjem... ćutnjom... izolacijom... A to sam sve pokupila i naučila od onih samotnjaka, koji su se zamotavanjem u svoje osame branili i štitili od svega pogubnog po njihovu prenaglašenu osetljivost posebno u ovim prvim danima Sunca koje se pomračilo i nekim prirodnim fenomenom zamračilo... 

"И сећај се да некад певасмо

Те заносе, та привиђења

У снажним, звонким, светлим ритмовима,

И да из боја и из камена

Црписмо пламен, пламтисмо канцоне.

Сећај се - и подузми сад

Да обновиш тај сјај".

Тодор Манојловић

NEOBIČNOST JEDNE SREĆNE SAGE...

Kada čovek načisto potone u svojim sumnjama i skepsi svoga malog zbunjenog uma, onda treba da konsultuje neki od planetarnih zapisa, kako bi postigao ozarenje srca... a ovo je razdoblje velikih osunčanih eklipsi... nekih micanja i pokretanja - mogućno i preokreta... Postoji i ona vrsta bola koja se ne može čuti u žuboru jedne reke... Ovo je prvo moje Proleće u koje ja više ne želim da izađem napolje iz mogile srca svoga... I oživela  me svetlost jučerašnjeg prečudesnog sunčevog sjaja... Školjka je čudesna u predivnosti svoje lepote... uživajmo bar u tome... Ova neobičnost od juče se rasprostire i na dan ovaj, pa sve da proslavlja Kreatora Univerzuma svojim ćutanjem... Samo razmišljati da opet možeš ko nekad i negde biti jak jeste isto kao i samospoznaja da više nikad i nigde ne možeš postati onoliko jak... Ljudi stiču mudrost tek kada uminu situacije u kojima se pre zadobijanja mudrosti Čovek našao i pronašao... Ne mogu se razumeti stavovi i mišljenja drugih ljudi... ma kakav rečnik sa njima koristili... jer neki ljudi ostanu samo posmatrači već krivo usađenih verovanja... i tu je upravo onaj prostor gde ne bi smelo biti zavaravanja... Umorna sam od istih ljudi... od istih pitanja... od unapred projektovanih odgovora... Umorna sam... od toga da nemam više potrebu da kažem ni ko sam ni šta sam... Umorna sam... a nekim čudom gle i tako umorom umorena ja sam živa... i ja oživim upravo onda kad spoznam koliko sam umrla i mrtva... Moja snaga i Ja mora da smo neobični... "Mudar, je ali je nesrećan. Možda su svi ljudi, koji mudrost izaberu, nesrećni ljudi" - Isidora Sekulić... "Jer ljudi su gladni ljubavi, i samo nje su gladni i umiru onda kad ljubav nije više s njima. I kad neko umre od gladi, zato je umro što ljubavi za njega nije bilo"... Rušenje porazima od večnosti i raspadanje gubitničkog smisla i kad krilate misli pevaju pesme kao kroz prazan prostor gde još duh pesnički provejava reč vlastitog savršenstva... Najmoćniji govor od vajkada beše i ostade - govor poetski... Pesnici su jedina ljudska stvorenja, koja se nikada ne bore za neko važno mesto, jer su njihove pesme te koje će im osigurati neko toplo, sigurno i mirno gnezdo... Ima li radosnijeg stanja čovekove duše, nego što je to pesma... Najviše će me usrećiti kad čujem da nisam radila svoj posao kako treba i valja... Čekala sam malo više od 365 dana da se ovo što sam ispisala februara 2014-e i obistini onog 19-og juna 2015-e... no neka im služi na Čast, ako znaju šta je Čast... Ima uvek dovoljno unutra svakog čoveka, da bi mogao toliko reći i darivati iz sebe... No, kada čovek dobro uvidi već nedeljama unazad, da tu isped ima većinu koja baš ne haje mnogo za ono što taj čovek ima da kaže... Onda taj čovek reši da sve manje kaže... No, ipak kaže manje... I što bi čovek trošio i davao sebe... Kakva publika, takav i predavač... I nema ljutnje... Kad čovek prepozna koliko ga poštuju i cene, onda dariva i više od sebe... Ovako sve u granicama minimuma svih minimuma... Nikad ne dozvolite da vam neko ili bilo ko - opali šamar... jer to je neoprostivo... Obično ljudima pomognem dva puta (naravno kada im to zatreba i kada se ukaže prilika)... Ukoliko me zamole za pomoć po treći put, ja se nasmejem i kažem: Nisam zlatna ribica, pa ne mogu ispuniti treću želju... No, da ne bi ostali tužni, ja im kažem da potraže Aladina i nejgovu čarobnu lampu... Tamo u boci živi svemogući duh... I ovo je odličan vid zaštite od energetskih vampira i vukodlaka... Ja tvrdim da se čitav Kosmos može smestiti unutra jedne duše... A pre mene ovo su dokazali i pokazali mnogo važniji... Кад будем дошла к` себи обећавам свечано да ћу вам поклонити дужну пажњу и поштовање... Тренутно сам изван себе... Лутам по космосу... A kako i ne bih - upadoh u još jedan Zbornik sa meni jako važnom pesmom i obretoh se među 120 odabranih autora pesnika širom Kosmosa... No o tom uspehu svom pisaću nešto kasnije dok dobijem Zbornik i povelju... Ако у арени или рингу на време не покажеш зубе, самлеће те као пшеницу... Највише се обрадујем трапавим седмицама... No, ovoga puta postu se radujem još više... Moram da izbrusim tanane niti i biti svoje duše... Своје најбоље и најлепше ставри, написала сам само онда када је у позадини била добра музичка подлога... i ništa više!?... I nije sve ovo za trezvene i trezne... Ovo je za sve one druge i drugačije - vazda pijane i od bljeska Poezije besne... U znak svog malog bojkota i portesta - lišiću sebe svega, osim muzike... Postoje projekti i ideje koji su u svom začetku i nastanku imali izuzetno dobro i humano delo, no vremenom stvari su se toliko izopačile i sve je otišlo dođavola i sada sve izgleda naopačke (naopako) ili vrtoglavo - a neverovatno užasno i zabrinjavajuće za sve mudre i pametne glave... Ne znam gde ste vi, ali jako dobro znam gde sam Ja... "Da od svake moje prolivene suze Na dnu duša vaših bude zlatna zvezda" - Vojislav Ilić Mlađi...

"Пијемо нас неколико пропалих људи

И полусвет;

И знамо, радост не може да се пробуди,

Опао цвет".

"Ничег нема што умрло није;

Тишина пуна скамењених бора.

Ничег нема; само илузије

Пред пустом кућом, мирног, мртвог мора.

Свуд мртво море, свуд нигде ничега;

И спава вода, и нема промена.

Нема промена. Сан једнак, камени

Спаја сва места са пределом нада.

Осећај мирне равнине на мени

И преко ствaри непомично влада.

У моме оку последњи прамени

Још живе косе. Више се не страда".

Владислав Петковић Дис (1880-1917) - kome neka je srećno 100 leta od upokojenja...

NEKE ČINJENICE ČOVEK NE MOŽE DA ZABORAVI...

MOJA VREDNOST (ako bi se ikad i više igde moglo svedočiti o mojoj tobožnjoj vrednosti kakvu zasluže posve osrednji ljudi) NIJE IZMERENA OVDE - na kućnoj vagici za merenje telesne težine... O, GOSPODE, GOSPODE - DOPUNI ME TVOJIM SMIRENJEM i učini da mimo mene prođe svako ljudsko uznemirenje... OD KAKO SU IGRE POSTALE GRUBE, LEPO JE ZNATI DA ČOVEK IMA SVOJE JA... Stare rane nije nužno bilo čim, pa i najmanjim gestom "dobrote" buditi... Kad zatreba one se razbude i aktiviraju same: nezarasle i još taze... neprimetno krvare... Čovek kao ljudsko biće treba sve da preboli i prebrodi, ali nije dužan ičim da sve zaboravi i oprosti... "Nemoj samo leteti, vini se u nebesa"... "Ne dozvoli ikome da ikad otupi tvoj sjaj"... "Nikad se nemoj izvinjavati zato što govoriš ono što osećaš... To bi bilo kao da govoriš IZVINI zato što sam stvarna"... LOŠE I NEGATIVNE LJUDE PRESKAČEM - TO MI NE TREBA... Strah ima takvu moć da uspešno gasi sve čovekove unutrašnje izvore energije i života... SAMO BUDI I OSTANI SMIRENA, A KAD KUCNE ČAS I DOĐE PRAVO VREME - ZNAĆEŠ ŠTA TREBA DA URADIŠ I KAŽEŠ... Mada proverila si da baš danas - da nećeš znati ni onda... SVESNA SAM DA MI STRAHOVI IZ PROŠLOSTI NE MOGU POSLUŽITI NA DOBROBIT I ZATO JA SA LAKOĆOM ODBACUJEM SVE STRAHOVE ŠTO DALJE OD MENE SAME... UDIŠEM... DIŠEM I ISPUNJAVAM SVOJE UNTRAŠNJE BIĆE POVERENJEM DA JA MOGU SAVLADATI SVE PREPREKE ŽIVOTA... IZDIŠEM I IZBACUJEM SVE SVOJE STRAHOVE I BRIGE... Nešto je ipak odumrlo u meni i ja tragam ne za ovim što i dalje uspeva da preživi u meni... ja tražim ono mrtvo parče svoga bića... to je ono moje izvorno i neuprljano... to sam Ja... Razmenjujemo maske u prolazu... Za parče tišine, izbori se svoje... BAŠ ME BRIGA KAD ĆE KIŠA PRESTATI... SVE DOK MOGU JA ĆU olovkom po hartiji PLESATI... MASTILO PLAVO RASPOLOŽENJE... "IDI S MIROM SVOJIM PUTEM - PUSTI ME... "MENI JE VEĆ DOSTA SVAKOG TEPANJA, A I ČEKANJA... Jako sam rešila da skončan u nedruženju svom ovom... JA SAM NEPISMENA BUDALA... i tu nema više šta da se doda... a ni oduzme... DETE U MENI VIŠE SE NIČEMU NE ČUDI... "ČUVAJ LEĐA... SVAŠTA SE DOGAĐA"... ŠANSE ZA SVE LJUDE SVETA NISU JEDNAKE... I OD TE ISTINE POBEĆI SE NE MOŽE... ŠTO STARIJA POSTAJEM SVE VIŠE VERUJEM SVOME JA I NE TREBA MI ODOBRENJE DRUGIH... VIDIŠ... JA SAM SHVATILA, JA SAM DOVOLJNA svom sopstvu... UVEK, UVEK VERUJ SVOM PRVOM INSTINKTU... AKO OSEĆAŠ DA JE NEŠTO POGREŠNO OBIČNO I JESTE... MOJA JEDRA SU RAZAPETA JAKO I JA NOŠENA VETROVIMA ŽIVOTA PLOVIM PRAVIM PUTEM KOJI MI POKAZUJE MOJ NEPOGREŠIVI KOMPAS SRCA I DUŠE... Najteže opstaje poražen čovek... on dakako ne opstaje - on bespogovorno propada... I ako već ljudi moraju kroz život okusti ukus poraza, onda bi bilo još lepše da taj predokus poraza i ima nešto bezbolniji efekat... Kao što ni laž nikada ne može nadomestiti istinu, isto tako ni poraz ne može biti preimenovan u neku beznačajnu pobedu... Poražena osoba za razliku od uspešnih osoba bar uvek zna kada i jeste tačno poražena... Porazom nikada čovek neće biti u prilici da šarmira svekoliki ljudski rod... Ništa tako brzo netrezni ljudsku misao do činjenica da čovek doista jeste poraženo biće... Poraženi ljudi ponajčešće imaju i gubitničke misli... O porazu nije uvek nužno razmišljati na sasvim tragičan način... O porazu ili gubitništvu se može razmišljati i na sarkastičan, ironičan ali i duhovit način... Poraženi najbolje na svojoj koži osete svu superiornost pobednika (uspešnih)... Kroz život jedino se zbrajaju neopozivi porazi... Rađamo se upravo zato da bi bili poraženi, a katkad i pogaženi... Poražen čovek upravo najviše naliči neuspelom pokušaju tancovanja na jednoj nozi što je u realnosti nemoguće... Cilj, svrha i zadatak svakog novog poraza jeste da poražene ljude još više utuče u pojam... Svaki ljudski poraz jeste bezukusan... Neuspeh je jedino ljudsko postignuće koje je i najlakše definicijom razjasniti... Najsurovija kazna jeste upravo ona koja nam usledi zbog naše vlastite neuspešnosti... U moru prava i privilegija zadržavanja nečega samo za sebe, tako isto i svaki nauspeh treba sačuvati isključivo za sebe... Neuspeh kod ljudi stvara traume, tako da i ne čudi što se neuspešni ljudi ponajviše osete hendikepirano... pa se daleko od svega odvuku... pa se u svoj kutak povuku... Ako u svakom neuspehu očuvate vlastito smirenje, onda zasigurno stajete na onaj prapočetak u kome se stiče i neko zrnce nadahnuća da iscrpljujuće težite razmišljanju i radu sve manje i manje... Kvantitet ljudskih neupseha, poništava kvalitet dostojan ljudskog života... Neuspesi ubijaju životnu energiju i potencijal jednog ljudskog uma... Život nam ponajčešće dariva one lekcije, koje će samo pokazivanjem svojim i potvrditi koliko doista život i jeste sazdan na najnemilosrdnijim i najsurovijim metodama zvanim - neuspeh... Neuspeh nije samo ono stanje da u nečemu i niste uspeli, već pre svega i ono najprimitivnije ljudsko poznanje da i niste bili vredni svega toga... Počesto ili pokatkad upravo gubimo svoje lično sapostojanje, ali samo utoliko ukoliko i vrednost svoje ličnosti srožemo na najmanju moguću veličinu nepostojanja... Jedinstvenost neke ličnosti jeste upravo ono unutrašnje izobilje koje jedino i jeste u stanju srećnog postignuća, ali i unutrašnje spoznaje da se baš taj vrt sreće i upravo razlistao u najgušćim dubinama unutrašnjeg živog ličnosnog vlastitog bića... Pa tako srećnim nas samo čini doista samo ono što već i posedujemo unutar nas samih... Ja više ni kap svoje životne energije ne izlivam na bespotrebna vojevanja... Ja sam tvrdoglavo ponosna i ponosno tvrdoglava... Ako vas nije svarilo nebo, kako li će zemlja tek???... Mreža je postala tesna, za preteške ljude... Crne guje, popiše nam bistre i čiste vode... Sve svoje želje lepe, smrskam pod stopalima krivim... U mom srcu sija nezalazno Sunce Pravde i Istine... I više nije važno ko laje ispod naših prozora... Bitno jeste da su prozori dobro zatvoreni... zakatančeni... Jedino šta Čovek treba da prigrli i zagrli u Životu jeste Muzika... i još po koja lepa umirujuća umetnička slika ili platno tih predivnih toplih boja... Jedina tekovina koja teče i ide dalje, jeste vreme... Zasučite rukave - snovi su u krizi... I moji porazi su čisti kao duga ili suza... Sklapam ruke... Mislim blago i plavo... U srčane tišine samo natočim te divne zvuke plave arije... Srce jeste najlepša riznica tišine... Biću dobra samo sebi... Sama mogu SVE... I am happy insade... And you???... Na tuđe baljezganje, šta može čovek nego da se zakikoće iz dna duše... Lako je prepoznati prevarante i potrebno je što hitnije otkačiti ih... Samo se pritajim i zaćutim, dok oluja ne prođe mimo mene, a onda dugo sačekam, u nekom kutku pričekam, da Sunce obasja nebeski svod... Ponekad jedna - valjana, dobra i fina reč, ima takvu snagu i težinu, da odbaci svaku crnu i bledu senku, sa - sumnjive, prazne i počesto poražavajuće tišine... Trenutak čiste netaknute tišine, vredi više nego hiljadu izgovorenih razgovetnih reči i rečenica... Ovaj svet je toliko ogrezao u glupost, da je o tome grehota pisati, a kamo li misliti il razmišljati... Osećam čudan ukus u ustima... malo pređašnji bol u želudcu sada je bol u prsima... nije pred infarkt znam... biće da je to od olova... rešila sam 33 ukršetnice za malo više od sat vremena (a možda i manje)... a neki čudan osećaj mrtvila i mrtvosti u meni danas... plašim se da više nikad neću dočekati da počnem da radim... osećam da ću pre umreti... i da li se baš ovoliko beživotno i bez energično osećam upravo sada zato što je sutra mladina...

"ŽIVOT JE LEP" kako kome...

Razbiti jednu šolju ili slomiti nokat koji ima tendenciju novog izrastanja ili bilo koji kućni uređaj, predmet i stvar nije isto što i razbiti čitav jedan ljudski život ili ljudski vek... i tu ogromnu razliku treba ceniti... Život je neprekidna i neprestana borba - kako hleb nasušni obezbediti - kako ga zaraditi... jer ima dana kada je od naših trpeza hleb nasušni prilično udaljen... i čik da mi još neko kaže da mi ljudi ovozemaljski ne živimo samo od hleba... a pod hlebom nasušnim podrazmuvevamo mnogo toga bez čega kao ljudska vrsta ne možemo da živimo... da se živi samo od reči što izađe iz i sa srca - onda se ja ne bih nikad brinula, jer reči su mi pojača strana... i ne bih nikad hraneći se rečima postala gladna... Baš se pitam da li bi tako transparentno i to krupnim slovima deca Afrike koja umiru od grčeva gladi na oči tako smart globalnog sveta - mogla da ispisuju poruke: "ŽIVOT JE LEP!!!"... i baš umesto toliko religijskih misija po Africi - trebali smo više brinuti o misiji neke uspešnije nahranjenosti i sitosti tog gladnog i izmučenog kontinenta... malo više nasušnog hleba... a bez izgovora da humanitarne organizacije nisu skupile dovoljno novca za hranu... ali zato jesu dovoljno skupile da plaćaju plate statističarima i analitičarima koji popisuju mrtvu decu Afrike i koji znaju koliko to njih izumre svakog minuta... "NIKAD NE VERUJ SVOM JEZIKU KADA JE TVOJE SRCE LJUTO"... Možda moje srce nije ljuto - već gladno... Lepo je otići negde i težiti obilasku velikih atrakcija tog lokaliteta... no ipak trebalo bi istražiti i koliko je gladi u toj postojbini... koliko sirotinje... i to umnogome veću sliku o lokalitetu samom odaje i daje... a govori i više od svega... Ljudi su gladni, hladni i kvarni - a što to mene da zanima... Sve što je živo odavno me ignoriše... Promeni se - budi malo više svoja... Od mog srca daleko jeste svaka želja i uživanje, pa čak i ona da odgledam kao nekada samo kao prošle godine - bar jedan od super pet novih filmova... teško je kad čovek ostane bez svog dinara... bez svoje zarade - plate... onda ostane i bez svoga kompasa i svih svojih sposobnosti... onda nema kuda da se kreće i okreće... nije teško biti srećan i samo svoj, zar ne???... i naravno da ne zaboravim i danas da budem PREZAHVALNA zato što jeste uprvo sve ovako i onako - tako... Najlepši dolazak jeste onaj kada čovek dođe sam sebi... Ovo sam već pisala - a zašto bih uporno sebi dolazila kad nikad od sebe nisam ni pedalj odmakla... Ljudi nam svojim ćutanjem jasno stave do znanja da nas više ne vole... Daaaaaa mi je biti KOSMONAUT, baaaaar jedan dan, jedan sat, jedan tren - biti KOSMOANUT... Samo uzvišene Istine svete, jesu nepromenljivo lepe... A kako da se promenim, kad stalno pričam o onome što je vazda nepromenljivo???... Danas su i vuci utihnuli, ali samo stoga što su se prezasitili jaganjaca... čudni su ljudi... Niko se nije pitao kako ti je kad ne radiš... A sad kad radiš, gle svi se pitaju kako ti je... Pa, mnogo lepo... Mnogi su zapitani: kako sam se snašla???... No, ja naprosto nisam imala šta da se snalazim... Ja sam samo nastavila isto onako kao nekada i to tamo gde sam nekad stala... Uvek očekujem da sve bude automatski SUPER... Hvala Nebesima na darovima (talentima), a lopovima na potkradanju... Kome se jednom poljulja vera u čovečnost i ljudskost - teško da posle toga u išta može verovati... U traženju adekvatnog pesničkog izraza i blagog ljudskog iskaza, šaphuh pticama na grani: Oooo, zamrznuću sve noćne more tvoje, što morem nemirnim plove... Ne znam kako je vama... al ja danas dišem punim plućima... i osećam se neverovatno zdravo i jako... možda i malo gladno... Neki ljudi iz zadnje pakosti čine razne i različite stvari (uglavnom loše) drugim ljudima, a pritom sigurno zaboravljaju da sve što drugom čine ustvari samo sebi čine... Ako ste nekim slučajem primetili ili osetili - nije nimalo beznačajno, što se neki pojedinci danas osećaju beznadežno ili teško... Ovo je vreme uštapa ili punog meseca... A to vreme nastupa tačno u 21 sat i 26 minuta... Uvek se pitam zašto postoji tema koja je ljudima toliko važna i zašto se sapliću da o njoj uopšte pričaju ili maštaju... Pa zar je to toliko važno???... Pitam se tako i u pitanju bespotrebnom, samo zaključim da je sve tako beznačajno... Neko bi pomsilio da je tema jedna, no tema je povazdan odista mnogo... Svako pronađe i zakači temu svoju... Bistro... Probuditi ljudskost u sebi toliko je lepo... Mudrosti gde si???...

A kada sve utihne, meni se baš tada tako strahovito piše... Počinnjem iz dubine duše da sve lakše dišem i stihove nove pišem... Po neko slovce dopišem... Retko se gde pot(d)pišem... Pa tako u cugu sve čaše ispijem... I dobro vince nalijem... a da se pritom ni malo ne napijem... No radošću se opijem i još koju popijem... Po neku čašu razbijem i krenem u ritmu da plešem... Rukama zapljeskam i kiši se obradujem odmah...

SAMOVREDNOVANJE NIJE GREH, A NI ZLOČIN...

POEZIJA - akrostih...

Pritajena prijatnost duha
Otmenost otresita srca
Emotivnost eterične duše
Zaigranost zagledanosti oka
Imaginacija igranja rečima
Jasnost jasnoće stiha
Asocijacije akrobacije sluha...

Gradili smo zaboravom smežuranu kožu 
oko podočnjaka, nekad zapamećni u onoj
običnosti strasti i onog usuda što Čovek se 
zove, pa čudimo se opet radoznali tom svom
nedozrelom udahu, pokidanom sa melodijom 
toplog juga na pragu večeri bez ostatka reči...

Ne gledaj moje lice večeras, 
jer tamo nećeš naći ni kap 
nekakvog svoga veselja, a 
ako pogledaš slučajno tu,
naćićeš svu onu tugu i muku
ali nikad više pruženu ruku...

NEKO PODIŽE ZASTAVE... NEKO PODIŽE ROLETNE... A JA PODIŽEM SVOJE KRITERIJUME JAKO VISOKO... TOLIKO VISOKO DA NI JA SAMA NE UMEM DA IH DOSEGNEM... TA ZABOGA MILOGA - SPUSTITE ME MALO NA ZEMLJU... i bez brige spusti me glad... pa ću u budućnosti ljuštiti krompir i prati suđe, a to je veoma časno u zemlji našoj gde vlada toliki mito i korupcija... LJUDI SU TAKVI PRE ĆE NA NAS PODIĆI TEŠKE ĐONOVE, NEGO SVOJE ISKRENE MOLITVE... Ne može se pouzdano ustvrditi šta bi trebao biti glavni pokretač Života... koristoljublje nagriza i podriva, pa čak i tamo gde toga na oko nema... previše uspešnih koji malo brinu o običnim stvarima neba... a dobro i nije učinjeno da bi se dobrim povratilo... važno je podneti zlo koga i previše negde tu oko nas ima... USPEH JESTE KAD SE ČOVEK JOŠ U PUNOJ SNAZI SVOGA ŽIVOTA, POVUČE I OPROSTI OD SVEGA ONOGA ŠTO VOLI ILI JE NEKAD VOLEO... JA SAM OD ONIH KOJI SE SAMOPOTVRĐUJU I SAMOOSTVARJU SILAZNOM PUTANJOM... Možda to mislim trenutno, no posle perioda bolne orlovske transformacije shvatiću da je to u očima Božjim mnogo vrednije... MUŠKARAC SA ŠIROKIM RAMENIMA OBIČNO JESTE ONAJ SUŽENIH POGLEDA... Ja najviše volim napiti se vode sa svog unutrašnjeg vrela, onog mog vrela odakle izvire i ključa moje intuitivno JA, pa taman taj moj izvor vrela bio i pomućen, pomučen i blatom zamućen... A nije... Bistro je uvek tamo gde ja vodu pijem... pa bilo to i očima samo... Sebična sam... jako... i uživam u tome... ne volim da se rastačem... rasipam i plačem... Ili mi je "krivica" sebičnosti samo nametnuta kao tovar teški... Vratiću se vrteškama... Da bih ostala dosledna i originalna svom biću i žiću - koračaću kroz ovo što Životom zovu sama... Kad sa nekim završim za ceo život, ja ga lepo obrišem, jer neću da mi smeta više tu... Treća dimenzija... i put preobražaja... Misle neki ljudi da će na tobož nekakvim ili bolje rečeno nikakvim njihovim metodama srama uniziti i poniziti... e pa neće vala dok u nama ovakvima ima i zrno časti i morala... Što više pišem - sve više osećam glad za Životom... Ženu ne mora nužno da očara muškarac... dovoljno jeste da je začara luksuz koji on poseduje... Mada pripazite i vi žene sa dobro opremljenim stanom... da ne budete plen nekog takvog "tipa - lika"... "Život je bašta, vitlejemski mirna, i puna ruža. A ljubav je san dveju ruku koje se nad Hristovim krstom grle" - Isidora Sekulić... Nad ostrvom preletalo jeste vreme kao po sjajnoj putanji, jedva nešto malo manjoj od reči od 3 sloga... Beše to ostrvo neunižene tišine i prečiste snage, nad kojim još uvek krilati konji, iz daljine beskraja primiču nebeska svetla... Ostrvo nagomilanog smisla, bez ijedne trunke pogašenog svetla, pred milijardama sunčanih zvezda... Ostrvo pobožnog zvuka i neprolazno pametne blagosti, u čijem smiraju bratime se orlovi i vrane... Ostrvo posvećeno u istini i hrabrosti, u istrajnosti i pravdi, samo najboljoj razumnoj nadi i unutrašnjoj snazi... Jato ptica izgubim iz vida, u večitom sudaru dva oprečna vidika... Jedan sa kopna reč oko potoka u kamen zamota, a drugi preko plota u pučinu rasprši iskričavu čistotu meku i daleku... I kakav sebičan osećaj urla u tom svenaporu pesničkog sentimenta... U sitan zvižduk duši da priredim udivljenja i bar malo istinskog umirenja... Zamarširaće reči najumnijih naroda, genijalnim ponosom neverovatno logičnih vekova i to upravo tamo u zapitanosti jednog stiha, a što će ustvari biti ravno ukusu uzvišene mere, nad komičnim stvarima rečnih pejzaža, po svojoj krasoti mnogo lepših od nanovo probuđenih reči... Za reč pesnikove nesravnjivo precvetale pesme, što treba da posluži mesto neukusa stare vredne slave, održaću melodiju beskonačnu, kao hujanje najtišeg šapata, jedne otmene reči, iz sokaka, tog sličnog glasa, što sakriven živi u pameti svetlosnoga zraka... Najviše mračnjaštva, možemo pronaći u jednoj jedinoj reči, koja glasi: glupost... I nad ovim najmilostivijim danom, ujedinjeno najskrušenije zrno mudrosti sasvim pobožno i sve manje koje čemu podložno, širine obične ljudske, nadilazi kroz princip ćutanja i tek po nekog prevashodnog kritički nastrojenog zakona, izuzetno svojstvenog mi načina razmišljanja... A, to se zove - stil... Dobre duše možda jesu mamac za budale, ali to ne znači da je dobrota slepa, gluva i glupa, pa da dozvoli da budala po njoj doveka gazi... Važno je biti svestan sopstvene vrednosti, a za ostalo ko mari... NEMA ČOVEKA BEZ MANE I DRVETA BEZ GRANE...

ЈУТРОС ЈЕ ЈАСНО...

Јутрос је

јутарња јека

једногласно

јечала

јасно...

Јасно је

јечала

једногласна јека

јутарња

јутрос...

Јуче је

јасноћа

једноставном јачином

јединствено

јуришала

јастуком...

Јастук је

јуришао

јединствено

јачином једноставне

јасноће

јуче...

Јава је

јачином јављала

језгровити јаз

јарким једрима

јако...

Јако је

једрима јарким

јаз језгровит

јављала јачином

јава...

RITMIČKA KREACIJA LEPOTE...

BEZ KOMUNIKACIJE NEMA VEZE (naravno ne misli se na prvu asocijaciju na nekakvo ljubavno uvezivanje, već više kao na vezu povezanosti nekim dobrom među ljudima... pa u saglasju sa prvo rečenim stoji da BEZ POŠTOVANJA, NEMA LJUBAVI... a BEZ POVERENJA, NEMA RAZLOGA DA SE NASTAVI DALJE... ma šta to u nastavku današnje priče značilo... Najbolji projekat na kome sam ikad radila (a kao ljudi upućeni bismo da poradimo na mnogo vitalnih projekata) to jeste moje JA... i jesam niko drugo do JA... "DISCIPLINOVATI SVOJE JA DA SE OSEĆA DOBRO zbog svega toga jeste baš TO... JEDINA DISCIPLINA KOJA NAM JE POTREBNA" kako bi nedvosmisleno krož život besmisla umeli sami dalje... "ŠTO VIŠE PRONALAZIM SVOJE JA, SVE VIŠE LJUDI GUBIM" i naravno nije mi žao zbog toga, jer pojmim da one prave i meni najpreče ljude nisam nikad i ničim ni gubila... Gubitak je posve neprimetno postojao na strani onih lažnih ljudi koji su tu bili iz nekih svojih malih bednih njuškavih pretraga po poeziji moga života... I to su obično oni koji nisu razumeli moju poetičnu intonaciju... "POEZIJA JE RITMIČKA KREACIJE LEPOTE U REČIM... POEZIJA JE LEPA REČ"... a "KARAKTER JE KAO FOTOGRAFIJA - RAZVIJA SE U MRAKU"... "SLAB ČOVEK (SLABIĆ) NE MOŽE VOLETI JAKU ŽENU... isto je i sa slabim ljudima - ne mogu da podnesu prejake kakartere od nas ljudina... JER ON taj slab muškarac NE ZNA ŠTA ĆE SA NJOM tom jakom ženom DA RADI" osim možda iz obesti da je prebije od svirepih batina... "NE TRAŽITE SREĆU NA ONOM MESTU GDE STE JE I IZGUBILI", poznato je da je tamo više ne da ne možete, već i nećete naći... SVE ŠTO TREBAM JESU TIHE MISLI... I tako sve što potrebovah danas u tom mirnom dotoku pisanja doleti nečujno na površinu moga srca... IRONIČNO SE OSMEHUJEM JEDNOM BESKRAJNO PROTEGNUTOM NOGOM... jer ISKORAČTI IZ JARKO ISPRESOVANE ZBILJE... to je danas potrebno, kad POD ASTALOM NAOPAČKE IŠČITANA KNJIGA DONOSI NOVI TRAČAK SVETLA... SA UKUSOM GLINE I BLATA... šta to Dali manifestuje na svojim lucidnim fotografijama... dok ŽIVIM U HARMONIJI SA MOĆIMA SHVATANJA KROZ HEMISFERU MAŠTANJA... KAŽU DA SU SARKASTIČNI LJUDI JAKO PAMETNI... PA HAJDE DA POVERUJEMO U TO... SVA MOJA SNAGA LEŽI ZATRPANA POD GOMILOM TEŠKOG KAMENJA... JA SAM PREVIŠE MRTVA DA BIH IZNOVA SANJALA... ali ne da bih i opet pisala... NISU DOŠLI DA NAS OPLJAČKAJU... DOŠLI SU DA NAS UPOZORE... "SVI ŽELE SREĆU, NIKO NE ŽELI BOL... NO NE MOŽEŠ IMATI DUGU BEZ MALO KIŠE"... I "gde prestaju iskušenja, prestaje i monaštvo" - spoznala je Isidora Sekulić... "Još nisam gospodar ostrva na kome sam izabrao da živim. Kao Robinson, molim se Bogu i tražim novi put i odjedared se opet nađem na tačci sa koje sam pošao. To nije dobro. I Robinson je osećao strah od te pojave"... "Još sam, čas demon, čas svetac, čas glupak, čas mudrac, čas džin, čas nejaki slabić, čas monah, čas daleko od toga. Užasno, koliko života ima u čoveku. I koji je pravi?"... Upitamo li se doista ovako namerno promašeni pokatkad: ko nas to "regrutuje" ili "vrbuje"???... I nije poenta nekome doskočiti... Poenta je nečemu ga dobro naučiti i nešto valjano od njega stvoriti... Za vreme jako ukusnog i prijatnog nedeljnog porodičnog ručka, ujedoh se sa desne strane za jezik - stravično i posve bolno... I upitah se: Zar je moguće da me neko upravo olajava???... Kod mene je priča drugačija... I spreda i izatraga su samo moje vreće i moje vlastito smeće... Ma šta god tamo neki drugi pokušali da vam pripišu ili sa strane dopišu, upamtite samo jedno - bitno je samo ono veličanstevno i dobro što gajite u svom srcu i duši... bitno je samo ono vaše suštinsko osećanje i naznačenje da ste ČOVEK sa velikim slovima... i ni po kom osnovu niste krivi za nešto što se nakupi ili namnoži u tuđoj ludoj glavi... Imam još na ovu temu kazati, ali neka ostane za neki drugi put... Prijatan subotnji ručak... Ja se i danas osećam carski prijatno i lepo... Бити добар господар и мудри управитељ над својим мислима - највеће је богатство... ONAJ KO JE NEKOGA TUKAO, POTAJNO JE KUKAO... I NA KRAJU JE PUKAO...

KO DRUGOME JAMU KOPA SAM U NJU PADA ili DANILO U JAMI MEĐU LAVOVIMA...

Vavilonom je vladao car po imenu Valtazar, koji je nasledio cara Navuhodonosora... Jednom prilikom sakupi car zvanice na bogato slavlje i trpezu u čast bogova... Na sve strane beše veselje i zabava... Pilo se vino... No, odjednom sve to prekide posve neobičan događaj... Svi videše ljudsku ruku kako ispisuje po zidu neku poruku... Te reči niko nije mogao da razume... Veselje je zamuklo... Zavlada mrtva tišina... Svi se prestraviše... Ruka i poruka ostadoše na zidu... Car se tresao od straha... Odmah naredi da mu se dovedi svi tumači, mudraci i čarobnjaci, kako bi mu rastumačili poruku... Onome koji to pogodi obeća veliku i bogatu nagradu... Niko nije znao to da protumači... Onda careva majka reče da u njihovom carstvu živi Izrailjac Danilo, na kome obitava Duh Sveti i da će sigurno on rastumačiti šta tu piše... Po naredbi carevoj Danilo bi doveden... Car mu obeća purpurne haljine, zlatni lančić i mesto trećeg upravnika u carstvu, samo ako pogodi šta tu tačno piše... No, Danilo reče da odbija carske poklone i reče šta tu doista piše... Reče mu da Božija poruka glasi da više neće biti car i da će Bog njegovu vladavinu prekinuti... Te reči obistiniše se još u toku noći... Preponosnog cara ubiše Miđani i Persijanci...

Za vreme persijskog cara Darija, Danilo žiljaše mirno uz svo dolično uvažavanje i poštovanje... Car ga postavi za starešinu nad svih knezovima i namesnicima... Ubrzo zbog toga među knezovima poraste ljubomora na Danila... Vrebali su neku grešku u njegovom životu... Nisu mogli da pronađu ama baš ništa... Danilo beše veran i iskren... Jedina slaba tačka po knezovima biće njegova religija... Tako jedne prilike knezovi od cara iznudiše novi zakon, koji je trebao na 30 dana da zabarni obraćanje Bogu, a ko se ogluši o ovaj zakon ima da bude bačen u jamu sa lavovima... Car potpisa odredbu... No, Danilo je i dalje nastavljao verno da se obraća Bogu, kome se molio i zahvaljivao 3 puta na dan, kraj otvorenog prozora... Ljubomorni knezovi špijunirali su Danila i odmah javiše caru da se upravo on jedini oglušio o carsku naredbu... Pošto car ljubljaše veoma Danilo, bi mu jako žao zbog onoga na šta je stavio svoj potpis i nije ništa imao da smisli, kako bi opravdao Danilov postupak... Knezovi opet dolaze pred cara, pa vršivši pritisak na njega... Car pokleknu i osudi Danila da bude bačen u jamu sa lavovima... Cele noći car je tugovao bez sna... U jami Danila su njušili lavovi, ali ga nijedan nije povredio... Ujutru car dotrča do jame i viknu Danili: "A da li te je spasao tvoj bog???"... Danilo mu reče da uopšte nije povređen, jer ništa loše i nije uradio... Car beše presrećan što je Danilo živ... I sada car naredi da se knezovi bace u jamu sa lavovima, koje gladni lavovi u isti mah u slast smazaše...

Pouka: "Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada"...  

РЕЗИГНАЦИЈА...

Нити ће икад више бити 

доиста поразних веровања 

којима као да смо 

нераздвојно срасли 

за бесмисао 

ту где диктатура неспокоја 

неодољиво одушевљава 

пречишћено самоодрицање 

у нама 

што нас усуд посади 

на десној страни криве реке 

и зашто смо спознали 

само рађање пркоса 

и привиђење као немар 

што шаље своју тугу 

под чијим напором 

данас пребледе 

бронзане контуре 

ове резигнације 

што их уједињујемо 

и тако кришом 

покрећемо неспокој 

са резервом ћутања, 

а пут светог средишта срца 

изровали смо сопственим зубима 

док одсечени глас 

пева раскошно 

и реш испечен ехо у нама, 

а неспокој тек сад не зна 

чему да се смеје...

MISAO U NESMISLU HTENJA...

Pre ili kasnije - svi zaćutimo jedni od drugih... svi pognemo poglede jedni ispred drugih... svi prognamo uspone i padove u nespokoje one... svi progutamo gorčine tuđe, a i svoje... svi zaplovimo u neslućene tišine tmine... svi tek započnemo misao u nesmisla htenje... svi... Skoro svi... Pokisli od purpurnih kapljica kiše, lutamo hodnicima podzemnim, sapletenih misli hodimo i bojažljivo oživljavamo prisećanja na probuđeno sutra... ono sutra iznova u nama... Ja ima moju slutnju i moju ćutnju, tišine i promaju svakojaku praznu... Ja imam moju kob i zlokobnu kap kao kad ponoć prekolje danu vrat... Nesebičnim stvaranjem reč smo davali zaboravljajući skrovište od klonuća tad tražili smo iskaz pesničkog umeća i pregnuća, pogledima poduprtih još iz daljine jednog ljudskog napregnuća...

I tako... UVEK ZAPAMTI, moje predragoceno JA - KO JESTE BIO TU ZA TEBE KAD NIKO DRUGI NIJE... I ako možeš da izvučeš potrebni atom unutrašnje snage - OPROSTI MI MOJE JA, ŠTO SAM TE TOLIKO POVREDILA I ŠTO SAM SE PREMA TEBI POČESTO OPHODILA KAO ZLOČINAC I TEŠKI UBICA... A onda shvatim sve lekcije nasumično naučene... NEŠTO ŠTO SAM JA NAUČILA O LJUDIMA... AKO SU URADILI NEŠTO JEDNOM, URADIĆE TO OPET... i nemojte ih iskušavati... A onda se prisetim svih doticanja i proticanja kroz ovaj život... i shvatim da SVE ŠTO DOTAKNEM JESTE USPEH... Nemojte večeras gubiti nerve... ujutru će izgrejati Sunce... A Sunce je najlepša nebeska vodilja... toliko odsjaja... i svetla... "KO SE SUNCA KRIJE, BOLJE DA GA NIJE"... Iz frižidera... ledeno dobar slatkiš... TULUMBE... ocena 10... Mešenje i kuvanje jeste jedini moj dar među mnoštvom darova koji nisam zagubila posle preživljnih brodoloma - šta više ovo je jedini moj preostali talenat koji se samo usavršio i koji se ničim nije pomutio i zamutio... Juče se moglo naći boljih citata ili smo to bolji bili mi... Ja idem iz krajnosti u krajnost, pa shodno tome moja populistička postojanost je ili vrlo niska il vrlo visoka - trećeg nema... Hahaha... Ukoliko je žena za muškarca kučka, onda je muškarac za takvu ženu džukela... i onda su se oboje našli i dobro u životu snašli... Moj pesnički poriv živi i aktivira se kao i Etna... baš kad treba... Odslušajte jedan G ili D mol i zaboravite na svaki razgovor... SVE VIŠE U HEDONIZMU PRONALAZIM SMISAO ŽIVOTA - ako je hedonizam samo se prehraniti pred opasnošću neke vrebajuće gladi... BOLJE JE DRAGI LJUDI DA VIŠE PAZITE NA REČI NEGO NA HRANU KOJU UNOSITE U SEBE i setite se ovoga kada prionete na post od 49 dana... TULUMBE... sada piju ušpinovani šećer... Sledeći put za neke oprečne i pogrešne asocijacije koje mi se na spomen nekih predela jave - okriviću moje sentimente i onaj neizbrisiv trag unutar mog mozga... JA SEBI NIKAD NISAM POSTAVILA PITANJE NITI SAM AKTIVIRALA STRAH DA NE UMEM DA VOLIM... JA SAM SAMO MNOGO PLATILA TO ŠTO SAM SVE KROZ ŽIVOT VOLELA ISKRENO I JAKO... I SAD VIDIM DA NIJE DOBRO NI TAKO... "Monah od svih ljudi na svetu, ima najlepšu borbu. Iako je umetnik, može postati najslobodnije i najsrećnije stvorenje. Stoga valjda i ima tako mnogo kaluđera među svim ljudima, jer, Bog, lepota i čednost, to je jedan isti zavet" napisala je velika Isidora Sekulić... "Ja sam umetnik. Moj zavet je lepota. Predstoji dakle i meni kaluđerska borba"... "I onda je ona moja tvrdnja o odricanju još jasnija. Ili se odriče slabost, zato što je slabost, ili se odriče jačina, zato što - voli. Naravno da onda onaj ko hoće uvek da voli da se taj mora dugo i odricati. Ko hoće veliku ljubav da ima, taj mora biti velik i kaluđer"... "Moj je ideal žena koja samo jedared voli, a razorenu ili nesrećnu svoju ljubav nosi sa sobom u manastir života. I ja verujem da ima žena toliko otmenih i jakih"... Sevdah jeste ona vrsta muzike koja "kida srce iz njedara"... Meni zaista treba zavideti na još nečemu... Imam idealno nizak krvni pritisak... Sve dok čovek dobro ne opsuje, konkretne osobe i lica - niko ga ne uzme za ozbiljno...